Učitelj

1

То је неколико бледих опажања, површних опсервација, олако бачених на хартију, разређених на четири кратка чина, који су без икакве логичке везе међу собом, без радње, без фабуле и сижета, · без заплета и расплета и осталих нужних услова за драмску техвику. Писац има тенденцију да наружи обичан живот, да га учини, што црњим, што одвратнијим. Он се не зауставља на снимању правога живота, него му рђаве стране потенцира до невероватности. Он прави наше друштво, наше друштвено и породично васпитање, наше родитеље и децу, горима но што су, он обилази, управо унакажава истину. И за чудо, да обе стране имају право. И прва, која одобрава и награђује комад и друга, која га напада и зри једним монструмом. | Ну ми се овде нећемо бавити тиме, ко је више у праву ипо чему. Нећемо износити своје разлоге; да бранимо ову или ону страну. Нећемо чак улазити ни у стручно критиковање овога дела као књижевнога облика. Не. Нама је задатак да се обазремо на суштину садржине комадове, на његову тенденцију, на пресудне мотиве, који су тонили писца, да ради овај свој спис. А та суштина комада јесте његова теза, његов морал, његов смер и он се да стегнути у кратак израз — рђаво васпитање деце пропаст је за кућу и за родитеље. ои “ Ето то је хтео писан да изнесе у своме комаду и ту његову Е намеру ми, који се бавимо васпитачким послом, морамо да разгледамо, да видимо, како је она схваћена и разрађена, да утврдимо, да ли она само показује зло или покушава и да га лечи и што је | најважније — да ли је њоме погођена истина, фотографисано стање . живота и васпитања онакво, какво. је и да ли оно: чини, да се и радње, које из њега проистичу, јављају у логичкој, каузалној вези, а не онако случајно, изненадно, спонтано, без везе и без повода. Сва је садржина комада у сликању васпитања и. међусобних | односа код чланова једне породице, којој је отац и старешина пуковник. Остала су лица епизодна, без већег значаја. Писац изводи пуковника, његову жену, његова три сина и две кћери пред нас онакве, какви су по својим мислима, по своме опхођењу, по свему своме васпитању. Али то није једна српска, патријархална, а није ни сувремена модернизирана породица. Није најзад ни мешавина тога обога. Не. То је једно чудовиште од породице. Ту нико не зна, шта ради, шта мисли, ни како се понаша. Ту престаје говор о оскудици васпитања, о неваспитању, Ноје се тако СЕТ Чрта