Učitelj

452

повишицу. Али шо је важило за будуће време. Тај закон није тражио, нити је могао да тражи, да се свима учитељима који су по 4 године добијали повишице под владом закона од 1982. урачуна све време које су провели у повишицама по 4 године на 5 година. Према томе не може ни овај данашњи закон то тражити, нити то може министар да преиначава. ·

Ну то није само код нас случај. И у другим струкама има таквих примера:

_ Кад је измењен закон по коме су члановима Државног Савета смањене плате на 8500 дин. ни једноме од државних саветника који су имали по 10.000 дин. није смањена плата на 8500 већ су задржали своје плате и даље а нови су постављани са 8500 дин.

Други пример.

По пређашњем војеном закону војени капетани ! класе кад проведу у тој класи 10 год. стављају се у пензију са мајорском платом. Пуно војених капетана стекло је то право али случајно нису пензионисани за време трајања тог закона али тај се закон доцније измени и ове капетане не хтедну пензионовати с мајорском платом већ са капетанском. Ови се жале Државном Савету да им је стечено право одузето — и Државни Савет обори министарско решење и сва таква лица данас ако се пензионишу добијају мајорску пензију.

Још мало па да завршимо.

Министарство просвете дакле не сматра повишице учитељске као право већ законски бенефицијум. То је скроз погрешно гледиште Учитељ ступајући у службу не мисли да са оних 800 динара годишње плате остане вечито, већ мисли на она унапређења која га чекају сваке 5. односно 4. године, ако испуни, разуме се, оне услове које држава прописује. Дакле он то тражис правом, а држава тражи од њега с Правом оцене и рад. Са неразу_ мевања одредбе у опште о праву и могао је потећи