Učitelj

Па =

521

Други пут, опет, прича па тек застане, седне, затвори очи, лактовима се ослони на сто а глава му сама клоне полако па руке, полако као што тек досечено дрво пада. Постоји тако минут, два па се тргпе и почне ходати.

Сви смо га волели, јер и ако је по који пут био љутит ипак је обично био благ као мелем; на рану да га привијеш излечиће је. Све некако благо, лепо и полако око нас. Пази, што кажу, неће ни мрава да згазви, па се и ми на то његово понашање навикли и не дао Бог, да ко уради што преко његове. Једанпут само, али то је било у почетку још, повадио Сима тиће а ми га тужили њему. Ја кад, најо моја, поче он говорити Сими.... Их мани се!... Говори, говори па ће тек најпосле: „Шта би било од тебе да те је ко узео од мајке док си још био мали“%... Слуша Сима слуша па тек отпоче бректати 6... 6... 6... па удри у плач. После никоме не паде на памет да растура гнезда.

Еле, седимо ми тако у хладу и готово већ почели уводити у ните; док ће тек Раде, бог да га прости, рећи Сими:

— Како би било да одемо да се искупамог

Ми се тргосмо и оживесмо.

— Али да одемо само нас четворица. Знаш како је кад се напуни вир па не можеш ни запливати. — допуњава Сима.

— Па где биг — запитах ја.

= Како где би; Онде код газда Филиповог врбака знаш каква је згода. Таман до појаса, доле шљунак кад излавиш трава а вода бистра као рибље око. — Као укори ме Цане.

— Добро! — вели Сима. — Сад ћу се прво ја прикрасти па онда ви један по један за мном. Пазите само да вас не виде.

И онда се прво он извуче из хлада као пас из бурјана па обилази, обилази док се не изгуби. Ми, један по један за њим па право у ону Милојеву њиву преко пута од школе. Прикрадамо се полако а све ослушкујемо кад ће чича-Дамјан да викне: „Еј децо натраг зове. господин“ !

Кад уђосмо у врбак, свукосмо се и почесмо улазити у воду. Она бистра па се види сваки камичак на дну, а од врбака бије хладовина, која оживљава човека. Дремежа не ста и ми смо се праћкали по води као пловке. Заријемо прсте у гладак шљунак а ногама удри лупај о воду, — као бајаги пливамо. Кад се већ заситисмо отпоче Сима тражити ракове и тек што беше нашао једнога и почео нам махати руком шапћући: „Ух колики је, веће