Učitelj

826

А душевна супстанција није факт дат у искуству. Хоће ли се пак да говори о дејству на наше Ја, уместо на душевну супстанцију, опет нема изласка; јер Ја (разум, ум, самосвест...) —- не узимајући у обзир садржину свести (осећај, опажај, мисли, осећања...) — не значи ништа друго, доли формално јединство и коинцидентну тачку. И онда, ми не разумемо, како су то кадри утицати покретљиви градивни делићи на ово Ја — тачку или је покренути да произведе сву садржину свести из себе. Дакле усвајање гледишта, да тело дејствује на свест, не показује нам поуздан изглед; моменат свести, да се нешто има или наводи у макојој одређености је исто тако чиста апстракција као и Ја — тачка. И овде би се могли упитати, да ли тело својим дејством на свест, ову покреће, те да као реакција на ово дејство производи садржаје свести, или, да ли оно готове чулне квалитете утура у свест као своје садржаје: обе су могућности дакле немогуће.

Потом писац надовезује детаљније критично посматрање о паралелној теорији од Рећо1д-а (увод у филозофију Искуства. Прва свеска: Одређивање душе). Он мисли да се душевне појаве не могу протумачити појавама душе. Њима не достаје одређености, то јест ми не можемо никад у духовном животу код свију људи одредити тако тачне последице једне појаве, као у области материјалног бивања. Појаве духа, у опште, не стоје једна с другом у узрочној свези. Духовни живот, дакле, мора се потчинити стално променама мозга.

Шупе налази да је ово потчињавање исто тако загонетно, као и оно, да се од промене места у можданим молекилима ствара мисао или осећање. На крају ове Главе налази се критика на појам Свести од Липса.

У другој Глави је покушај да се реши проблем о свези мозга и душе, кас што рекосмо. Писац полази, како је Ја у почетку истоветно са својим телом. Не може се писати, али цео свет зна, како се Ја у овој просторној испуњености или у овом протезању од главе до пете налази и осећа, због чега се то само протезање зове наше рођено тело. Зато Шупе називље ову садржину свести првобитну или примарну, из које происходи Ја које зна за себе само преко овога протезања, зна и за промене овога или онога дела као своје на пример за затегнуту кожу на ком надутом месту на телу. Из овога се изводи право као даља конзеквенција, да се све особине или радње органа нашега тела приписују и нашем Ја. Вари ли мој стомак, то варим ја. И кад можемо с правом рећи: моје очи гле-