Učitelj

867

могли остварити наше националне идеале, у колико их ми не будемо умели и могли да остваримо.

Ради извођења овога узвишеног и тако значајнога 3адатка ми не смемо жалити никакве жртве, пошто за нове боље и снажније нараштаје треба све одушевљенијих и снажнијих радника и радница.

Ми смо свесни како је велики задатак народне учитељице, од које се очекује да —- не занемарујући школу, главну дужност своју — утиче и непосредно на околину, у којој живи, и да је упућује у свему што је добро и лепо. Ми ћемо радити да ученице наше спремимо и за тај споредни задатак њихов, који их очекује, чим оду у народ.

При овом послу нашем ми нећемо заборављати дау наших ученица развијамо свест да је потребно да иду с вољом у све крајеве, па и ван уже отаџбине, и да свуда раде с одушевљењем, па ма куд биле послане и ма колико тамо остале.

Знамо ми све што се замера учитељици, знамо шта се не трпи и што не ваља у њихову раду и животу, и шта се све од њих очекује и тражи, па ћемо све то казати нашим ученицама. Кад их тако у свему научимо, онда ћемо их као разборите, одушевљене и добре Српкиње слати највишој просветној власти, да их упути где да врше њима добро познате учитељске дужности, које треба целог живота да раде с највећом љубављу и самопрегоревањем, да би се могло за њих вазда рећи: доиста су то праве васпитачице народног подмлатка и културне раднице, којима се сви можемо дичити и с разлогом поносити.

Ако смо на правом путу, а ми сви, радници и раднице у овој школи, мислимо да јесмо, онда је несумњиво: да неће наша школа изгубити своје пријатеље. Напротив она ће их све више задобивати.

Да бисмо успели у нашим намерама, молићемо се свемогућем и милостивом Богу, а молитве наше поуздано је да ће потпомоћи и наш велики заштитник Свети Сава.

о. јануара 1907. год.

Београд. Љуб. М. Протић.