Učitelj

156

методској обради нове читанке не може се рећи да су на свом месту, а ево зашто: Први одељак „о словенском језику“ могао је изостати, или

је бар могао бити краћи. У њему се на по листа прича: о за-

једничком животу Срба са осталим словенским племенима; о досељењу Срба у ове земље; о Ћирилу и Методију и њиховом састављању азбуке, проповедању хришћанске вере, превођењу црквених књига са грчкога језика. Напомиње се да је и наша српска азбука удешена према словенским словима прећуткујући име онога, који је тај посао извршио. Говори се о светом Сави и његовом писању српско словенским језиком. Напомиње се да се сада у цркви чита руско-словенски, па се чак казује и време када су нам почеле долазити црквене књиге штампане словенским словима и језиком руско-еловенским. Све је то узалудан посао који припада историји, и који би се могао употребити при предавању о Ћирилу и Методију. Сем тога у том одељку имаин нетачности ако је веровати г. Љуби Стојановићу, академику, који вели: „Било је двојаке буквице — глагољица и ћирилица којом су писани најстарији рукописи у којима је очуван старо словенски језик. Глагољица је старија и њу је, по свој прилици, саставио Ћирило, а ћирилица је млађа п њу је, по свој прилици саставио неки од Ћирилових ученика“. -

Ако је г. писац нове словенске читанке хтео да има п какав увод у своју читанку онда је могао оставити само она два три редића, при крају увода: „Све наше црквене књиге написане су словенским словима и у свима црквеним молитвама употребљавамо тај језик, па за то је потребно, да умемо те књиге читати и тај језик што боље разумети.“

Други одељак нове читанке: „Словенска слова и њихов пзговор“ подељен је на две групе. У првој су групи слова слична српским. Олово в није смело ући у ту групу, јер ни по чему није слично српском „у“. Имена словенских слова изостављена су што ће јако отежавати учитељев рад при писању тих слова. Грешка је што иза прегледа ових слова нису наведене речи састављене из тих слова да се деца вежбају у читању, управо да се поступно навикавају на облик словенске буквице. Погрешно је мишљење да би се тада морао српски текст писати словенским словима, јер има и црквених речи које су састављене из сло_венске азбуке сличне српској. У другој су групи слова која се и обликом и изговором разликују од српских. Грешка је учињена

а аи