Učitelj

157

изостављаљем слова и са слитном „И“. И овде се пе кавују имена слова. За овом групом долази вежбање у упознавању и читању изнесених словенских слова: Такав се рад не може назвати методеки, јер је скроз погрешан. Ако се за прву групу слова и може дозволити излагање целокупног прегледа свих слова која су слична српским словима, то се никако не може допустити за слова друге групе, него је тај преглед морао да дође тек онда пошто се ученици извежбају у читању речи у којима се налазе слова која се разликују од српских, па и то би требало да буде потпуно поступно, онако исто као што се пише српски буквар за децу 1 разреда основне школе. Ко год тврди да је „писац“ (ваљда састављач) овај део израдио методски „нека нам одговори на ово: Шта би а и како би било, кад би се у српском буквару изнео најпре целокупан преглед свих 30 писмена, па тек онда да се деци казује слово по слово и исто обрађује Писац нове словепске читанке огрешио се, дакле, о педагошко начело: „од лакшега — тежем“, „од простога — сложеном.“ Да и писац увиђа ту грешку, тврди та околност, што и он не верује да ће деца упознати и паучити слово из прегледа, већ се сад досећа те узима слово по слово и ставља речи за исто. Џа и ту није доследан, јер, сем у прегледу, нигде не помиње деци да су слова, дебело јер (ђ) и танко јер (њ) безгласна, да се дакле не читају, већ преко тога прелази ћутке наводећи за почетно читање и такве речи у којима се п ти безгласници налазе. Таквим поступком погажено је педагошко начело: да деца не уче ништа, што им није претходно објашњено, и да не треба никад децу доводити у искушење да нагађањем уче ово или оно, пошто се таквим радом морају постићи негативни резултати.

Наводећи речи за читање слова „јест“ (6) (прво у упознавању слова) узима и друга слова, о' којима дотле није било речи. Ту вам је уплетено и дебело јер и танко јер и слово ђ а г. писац је то слово ставио тек треће по реду. Наводећи примере за слово „јат“ (%) (друго по реду) узима и ове речи: Марја, сје, терше, ма да није претходно пишта речено како се после 1! читају « слова а, е и т. д. На деветој страни даје се деци да читају реч Мотсећ, а тек се на десетој страни говори о читању слова „И са слитном“ кога ни у прегледу нема.

Говорећи о писању нашег гласа Ј вели се: у почетку речи које се почињу са Ј пише се словенско Т а чита се као наше Ј. Ово је погрешно. Молили бисмо писца да нам из његове чи-