Učitelj

171

и поремећено спавање. Болесница не зна изјутра да ли је спавала или је била будна. Она нема типски осећај буђења, оцењује равмишљавањем трајање спавања, на пример по тишини у кући, избијању сата итд. Она нема никакво друго опажање о спавању, до ли да иде у постељу и да устаје из ње, а нема увече осећаје умора, а изјутра свежине, како вели „ја се осећам увек на један исти начин“. |

На основу укупног посматрања, ове болеснице не остаје ништа друго, већ рећи: да је губитку осећања узрок потпуна неосетљивост висцеларних делова тела.

Остаје још да знамо узрок овој висцералној анестезији. Писац је сазнао да претци Александринини нису патили од живчаних поремећаја, дакле није наследна дегенерација. По казивању њене породице, била је пре обољевања врло узбудљиве природе; бпла је у четири маха јако душевно потресена због болести у породици. За време трудноће у шестом месецу пала је несрећно и морала је седам месеци лежати у постељи.

Други и трећи положај био је врло тежак, садања болест је четврта криза, али и од предходних остала је главобоља, поремећено варење п т. подб. Само никад није губила осећање и садању унутарњу неосетљивост. Садање стање није наступило одједанпут, него се постепено образовало за време болести, и болесници је поступно долазило до евести да јој се гаси осећање.

У четвртом одељку свога дела писац говори како је покрај поремећаја афеката, ипак болесници остала способност да жели ин захтева (је 4651). Свакојако су њезине жеље и наклоности чисто интелектуалне природе и не могу се упоредити са ранијим које је имала. Тако Александрина сматра своју породицу и сроднике за своје п брине се за њих, или сасвим без осећања из чисте навике и интелектуалног премишљања. Отуд писац разликује осећање бтобоп од жеље — дезт.

На крају да поменемо још и то, што је интересантно код овог случаја, како се, на пример, нижа и виша осећања губе једновремено из истих узрока; како је у тесној вези индиректна опажање времена са расположењем преко дана; како пажња није ни такнута и ако се изгубило свако осећање! Све је ово од великог интереса, да се види како развијени духовни живот може без осећања остати и постојати непромењен. П. Љотић проф.