Učitelj

“

„Та стани, како си леп! Макар ме после и оковао. Тада бих радо пропао тек !“

После многих грехова и искушења на које га је Мефистотело наводио, стреса најзад он са себе сву прљавштину и достиже врхунац свога живота, у коме преовлађује некористољубива и несебична доброта према другима (морализам). У тој периоди даје неумрли песник Фаусту сле-

дећи кључ мудрости:

„Слободу и живот Онај заслужује,

Ко их свакодневно Себи извојује.“

Из ових збијених потеза о јунаку песниковом јасно се

· помаља тежња, да се што видније изнесе тројако схватање

циља човечијег живота и да се што очигледније представи борба између тих гледишта с коначним одлучивањем на једно од њих. Ово одлучивање је свакако потребно; јер је немогућно наћи средину, којом би се унутрашњи расцеп могао избећи. Исто тако су ова три гледишта по својој суштини тако различна, да је свако спајање њихово неостварљиво.

Чулна пријатност је срасла с нашим организмом, те се понајпре и јавља, а с нама и расте. Поред тога, у нама се буди и нагон за радом, те нас овај лако наводи на пристајање уз културно гледиште. Свима се придружује принцип љубави, који се развија из осећања природне симпатије. Тај принцип може се појавити у највећој сили тек на основу богатога искуства у вези с религијским уверењем. Отуда га је и тешко без по муке предочити, како је то случај с математичким правилима, која су једнака за све нормално развијене људе. Овде дакле немамо посла са сазнањем, које се може логички доказати, него са захтевима, који потичу из расудака по осећању (бе атазусез Пмећ, или емо-

ционални расудак).

"Такви, емоционални, расуци постају у нама по унутрашњој нужности, те је управо у томе наша психичка везаност. Морална слобода наша пак огледа се у могућности, да се у нама уздигне извесна група мисли и оцена над осталом духовном тековином. На томе се основу и преду-