Učitelj

285 МШ.

Антропологија напрама Нормативној Педагогији. Наша цивилизација може за нас од користи бити, јер је плод наше интелектуалне диспозиције, продукат нашег духа. Нашу цивилизацију и туђим народима наметати — народима, који ниже стоје од нас, или чији је интелекат посве супротно развијен, значи просто мртвачки задах ширити. — Дијете треба да учи прво о своме организму а не о асптракцијама, с којима се не слажу такорекућ ни два човјека, а некмо ли двије расе.

Антропологија је од огромне вриједности по науку о васпитању, а особито по т.зв. Нормативну Педагогију. Јер, ако педагошке норме, што васпитни идејали нису извађени из саме природе једне расе и у опће из човјечанске природе, те норме, ти идејали не вриједе просто ништа, они нису на научној, правој основици, већ на умишљеној, имагинерној. Данас, кад се највише јаши на Космополитизму и интернационализму; данас, кад се пишу Опће Педагогије за читав свијет — данас је највећа потреба, да се сваки педагог упозна са модерном антрополошком науком. Сама Антропологија рећи ће скоро свим нашим педагозима, да се ману оне дидактичко-педагошке донкихотерије и да се више држимо начела природе, и ако не онако блесаво, а ја Санчо Панза. Већ својим природним опредјељењем, својим костима, својом крвљу, својом лубањом, својим прирођеним диспозицијама ми смо прво Срби и (Славени, а тек онда Космополите и интернационалисте. Човјек, своју ђенијалност може постићи само у ономе, у чему га је природа надарила, а примити туђу (можда и · гору!) Културу не значи исто што и обући туђу кошуљу.

Сви људи на свијету нису и не могу бити једнаки!

Мој некадањи учитељ у Јени, проф. Хекел врло згодно вели, да ако у два правца поређење начинимо, ако с једне стране метнемо најниже облике рода људског, т.,. оне људе, који највише личе на мајмуне (аустралске Црнце, Бушмане, Андамане ејс) и покрај њих ако поставимо најсавршенију животињу. (мајмуне, псе, слонове и т. д.), и, с друге стране опет ако метнемо најсавршеније људе (једног Аристотелла, Њутна, Спинозу, Канта, Ламарка, Гетеа и Т. д.) — то нам тада ни мало претјерано неће изгледати, да се људска душа, заиста, понајлак развила из душе сисара.

Па зар онда могу и смију бити једни те исти про-

свјетно-васпитни идејали код најсавршенији људи од кул туре с једне стране и код сурови људи природе, дивљака,