Učitelj

286

са вашом животињом заједно, с друге стране» Никако! То би значило за разне социјалне болести, за различите умноморалне захтјеве прописивати један те исти лијек, једно те исто средство за унапређење двају тако различитих елемената. (Овако исто мисле многи и многи путници, који су проучавали живот дивљих народа у њиховим постојбинама. Ја ћу споменути само два примјера, које проф. Хекел навађа у своме гореспоменутом дјелу.

Један инглески путник, који је дуго путовао и дуго живио на африканској источној обали прича: „Ја држим, да су Црнци нижа фела људска, и не могу се никако привољети да их „човјеком и братом“ назовем, јер би тада морао и горилу убројати у своју фамилију.“

Шта више! И многи хришћански мисионери трудећи се тако неуморно кроз много година да распростру цивилизацију међу дивљим племенима, дођоше напошљетку до горкога увјерења, да се домаћа животиња, која је за образовање способна, може прије васпитати и привићи на културни живот, него ли ови људи.

Тако на прилику вели чувени мисијонер Морланг који је много година у предјелима горњега Нила а у Африци покушавао да култивише нека црначка племена, која на мајмуна личе: „Међу овим дивљацима мисија нема никаквога смисла. Они су далеко испод разумне животиње. Бар се животиња показује одана према ономе, ко јој је при-

јатељ и ко пријатељски са њоме поступа; ! али ова марва,

ови урођеници, не знају шта је то осјећање захвалности.“ (Хекел, Љгд., 633.).

Ради овога је просто немогуће, а глупо је и од оних педагога, који за тим теже, да један народ потпуно прими туђу цивилизацију, да туђу културу до краја асимилује.

Та неприродност особито се опажа у појединим религијским суставима. Они се јављају у нарочитим особинама и њихов се уплив само у толико протеже, у колико по-

стоје те особине. Тако нпр. ислам у Индији није више мо-

Вијерност п приврженост пса напрама човјеку већ је у пословицу прешла, а љубав мајке лавице према лавчићима и романи причају; вољење голуба с голубицом и у пјесми се пјева и т. д.

Воља. ан