Učitelj

287

ноистичан; у новом милјеу он је тако исто политеистички постао, као и брахамизам, који га опкољује.

Шта више! И Хришћанство код индогерманских народа у многоме опомиње на старе митолошке представе о свецима на небесима, те се од првобитног, строго семитичког монотеистичког култа у велико разликује. Хришћанство је најјачи коријен захватило у аријских народа, који се, како је познато, особито одликују својом тежњом за све оно, што је апстрактно и имагинарно.

Ми можемо стварати и прозелите. Ну: они су само тада по имену Хришћани. Суштина наше религије поред свег тога биће им страна и несхватљива. Јер у њима нема оне прирођене, нашљеђене способности, која зна да завири у срце Хришћанства и да се занесе у душу једног Самарјанина, јер је вјера — вјера срца. Да напоменем још само два примјера.

Један чувени њемачки путник (К. 0. Зтетеп) вели о крштеним племенима у средишњој Бразилији, да науку Христову исто онако разумеју, као што појме и спектралну анализу.

Многи нам опет примјери доказују, да младићи из примитивних раса (на прилику народа са жаркога појаса, Самоједи и т. д.), који се с највећом бригом васпитавају у Европи, кад се поврате у свој родни крај, напусте све што је европско и живе и мисле као и пређе.

Просвјета, култура, цивилизација није као нова кошуља, коју би човјек могао са старом промјенутом преобући. Ту треба радње од много фактора. — Француска атеистичка цивилизација даје нам у томе живи примјер. У глави и на језику узвишене празне фразе о слободи, једнакости и братству, ал срце у ропству; глава у ваздуху високих идејала, ноге у блату нихилизма; по варошима наука, цивилизација и мудрост без тога а по селима мјесто вјере тамна глупост и сујевјерје !...

Тај изопачени принпип васпитања и образовања, дакле, не само да влада код појединих раса, већ и код појединих народа, па и у нас Срба. — Помислимо само за трен шта учи испочетка наше мало Српчег О Богу по подобију

нашем, о анђелима, о рају, о паклу, дакле, све саме ап-

стракције.