Učitelj

290

Србији и Маћедонији, јер, тобож, немају свога одређенога нацијоналнога имена. Али, за антрополога је споредна ствар како се подјармљени народи осјећају (јер се то осјећање мијења према приликама ;! њему је главна брига та, да са разних гледишта испита појам расе, народа, племена. А тај појам не може бити само чисто духован, као што то хоће проф. Д-р Ј. Цвијић, већ и физичан. Ми смо то већ нагласили приликом говора о Физичкој и Психичкој Антропологији. " Проф. Цвијић учинио је само један корак у испитивању Маћедонских Славена. Додуше, критериј његовог испитивања није било то, докле се слави „Крсно име“ (то специфично обиљежје Српскога Народа), нити лингвинистичко испитивање маћедонског питања. Шта више! Он сам вели, да се са лингвинистичког гледишта овај проблем не да ријешити, јер још није научно расправљено, да ли је маћедонски говор у цјелини ближи српском или бугарском, или је засебан јужнословенски језик с више наречја, који у себи има и српских и бугарских језичних особипа, српских и бугарских утјецаја, да је, по мишљењу проф. Јагића и Ко· чубинског, маћедонски говор састављен из дијалеката, који образују пријелаз између бугарског и српског језика.

Ко је Србин а ко Бугарин куд и камо; ће боље рећи Физичка Антропологија, јер се Психичка бави стварима, које су флотантне, које мање више код свих народа имају једну те исту тенденцију, па тако и у Маћедонских Славена. Језик, обичаји, осјећаји, политика, ношња и т. д. све се то мијења усшљед стицаја локалних и социјалних прилика, ал људске кости, лубања и крв —- никада. Ту владају строге границе. У Америци имаде толико врста раса; сви се они поносе једним те истим именом: „Аме· риканац“. Ну, то је име више етнографско, случајно, али не и антрополошко; јер Индијанац и Црнац никад се не могу ставити под један појам, па ма они говорили један те исти језик, имали једне те исте осјећаје, обичаје и ношњу и тјерали једну те исту политику.

1 Ја сам имао прилике, да се дружим са Македонцима у Њујорку, Чикагу, Пицбургу, Сент Луису, Кансас Ситпу, Дулуту, Филаделфији и т. д., који се потпуно осјећају Србима, ал ушљед стицаја прилика (или боље рећи иеприлика) „морадоше да се у „старом крају“ називају и Бугарима, и Грцима и Арбанасима. ~