Učitelj

584

Све до 1846 године школа је ова била приватна установа у кући кнеза Симе, а од те године добила је у неколико званични карактер, јер јој се од те године почињу слати по попечитељства просвешченија и духовних дела учитељи од којих је први био, за кога се по предању зна Алекса Чорбић који је највише времена ту провео. За овим Димитрије Поповић, доцније јовачки свештеник (срез белички). Поред овога, почела се и општина бринути за издржавање ове, али колико је то старање и давање било не зна се, нити има бележака. Тек, од године 1851. налазимо у општинској архиви књигу општинских података из којих се лепо види из године у годину шта је на школу трошено, што ћемо у рубрици „Издржавање школе“ изложити. Године пак 1868. подигао је нову зграду пок. Живан Вукићевић, која је била нешто налик на доцније планове основних школа, који по примеру свога стрица кнеза Симе у први мах даде бесплатно за школу ради своје деце, премда је доцније и нешто на име кирије оцштини наплаћивао, што је свакако падало као разрез за ђачке родитеље, јер се из „издржавања школе“ из општинског прихода и расхода то се нигде не види све до 1880. год. Ову су кирију почели наплаћивати тек онда, кад су се у околним селима већ отвориле школе и ова постала специјално школа за опарићску децу. Она је ту службу вршила, све до 1888. г., кад је нова, по плану, школска зграда подигнута.

Као што се већ види школа је ова била приватна зграда и као таква, она је пуних 20 година вршила службу просветног завода на опште задовољство како грађана, тако и школских изасланика, па по том следствено и министарства просвете. Истина, да се чешће пута препоручивало школском одбору од стране над_ лежних, да нову школу подигну и ову бољом, савременијом замене. Било је и таквих наредаба, да ће им се школа затворити, ако нову не подигну ит.д. пошто ова није одговарала постојећим законским прописима, а нарочито хигијенским захтевима, али се ипак и за то нашло пута и начина, те је опасност отклоњена, и такве наредбе и ако су с надлежног места потицале —- ипак су повлачене.

Без сумње, да је ово попуштање било више за љубав старости ове школе, а много. су томе допринели и сами учитељи, који су вечито били задовољни с Опарићапима и ови с њима, те није било ни тужакања, ни завада. Мештани су увек ишли на сусрет учитељским захтевима, знајући да им је школска зграда непрописна и да је могу само тако одржати, ако буду у љубави