Učitelj

671

П.

Особине душевнога живота, које чине могућним систем о правилима васпитања. -

Правила човечје радње могу бити најближе условљена, затим зависна од других правила или смерова. Такова су правила васпитна: јер васпитање није смер за себе, но оно служи као средство за развој душевнога живота. Или правила су израз за један вољни правац, одређен садржином једнога смера, који даље није уназад условљен. У таким правилима мора бити приказан смер живота. Али такав последњи смер живота досада није изведен на начин од опште вредности и није опште признат из метафизичкога реда света, и према досадашњим искуствима чини се, да се у догледном времену неће ни моћи постићи. Према томе се може једино у самом душевном животу потражити једна телеологија, чији израз најзад мора бити сваки од опште вредности став о смеру живота и свако тако правило за радњу.

Свако створење, што осећа и креће се, видимо, како живи примерено одржању па и повећању своје егзистенције и егзистенције своје врсте. Радње, које по себи имају тај характер, означујемо као циљу сходне Могли бисмо пак замислити једно створење, у коме би овај фактор о циљусходности потицао из његовога властитог сазнања о узрочној вези између његова организма, спољашњег света и његових радњи. Тако би створење од свога рођења знало какав има склоп ваздух, у коме се најбоље дише, и према томе би свој ваздух бирало. Оно би знало, у којој се температури најбоље развија и која су му јела најздравија, и од малих би ногу према том теоријском знању свој живот подесило. Оно би било мало чудо од интелегенције: јер циљусходност његових радњи била би извођена њиховим прилагођавањем сазнању, које би му од рођења као нека врста свезнања на расположењу било. У истини то исто врше на врло скраћен и уједно врло несавршен начин наша чуства. Чуства ступају између слика и престава с једне и вољних подстицаја, покрета и радња с друге стране. Ово уређење има неки телеологијски характер. Он се састоји у структури нашега душевнога живота, по којој наше представе и чуство иза-

45%