Učitelj

690

— То ти је забрањено >

Је.:.есте.

Дета се расплака.

— Сузе! Сузе! рече Игњат Васиљевић грко. — О, о, Боже, Боже!... Е па, доста, доста, вели он мекшим али још једнако суровим гласом. — Де, Феђа, иди матери; иди њој.

Феђа постоја, оклевајући мало, обриса сузе песницом па онда пође матери. <

— Децо, децо! проговори Игњат Васиљевић дубоко уздахнувши. — Баш ништа не знају, само љуте оца, он ради за њих као во..

— Немојте се једити, татице, вели Нађа.

— Оденути, обући, нахранити све, научити их, спремити за живот, обезбедити, — и каква захвалност за тог („Молотов“).

Ето каква су наравоученија у самоме животу, ето како се деца у моменту сама поправљају. и ето у чему су тешке бриге родитељске.

Узмимо сад из истога извора другу малу сцену, у којој су деца представљена онаква каква су кадгод међу собом — Ти ћеш бити мама а ја тата, вели један дечак.

— Не, ја ћу да будем сиротица.

— Боље мамица.

— Не, ја ћу да будем сирота.

— Браћо, не примамо женске! рекоше дечаци.

— Нису нам ни потребне... Извол'те... нама ће лепо бити и без вас.

— Неће бити лепо!

— Хоће!

— Неће!

— Хоће!

-— Нећеш је никад надговорити, рече Валађа, — јер женско неће нипошто да попусти, још ће и да плаче...

— Охо, већ бог зна како је лепо бити мушкарац... Не бих била нипошто !... |

— А шта ми је женско !... Све с кецељом... Увек плаче...

— А мушкарац не плаче!

— Баш никад!... „Јао, мамице, јао, бако!...“ Их, и то ми је неки пород !...“