Učitelj

У

847

зато, што познавању и сазнању својега ја, претходи у времену познавање туђега ја, не може бити никаквог самопознавања без једновременог стварног међусобног односа са туђим сазнањем. Отуда се мора закључити да о засебном егзистирању човека на крају крајева не може ни бити речи. На тај начин, човек, човечја личност, је другостепени, условљени момент, а спољни свет, човеково друштво, је момент првостепени, условљавајући. У свом чак и најсакривенијем мишљењу човек се показује као друштвено биће, социјална ћелијица“. Човек може бити човеком само у човечанском опште-жићу (заједници), и посредством учешћа у њему, у његовим тежњама и задаћама.

Истом таком закључку прилази и други угледни социјал-педагог Германије проф. Бергеман. Но он га изводи путем индукције. Врло енергично он подстиче ону стару истину, да "човечија природа како телесно тако и духовно, у знатној мери условљена је спољашним факторима, и од првих својих — ембрионалних — зачетака подвргава се утицају наследности и социјалног духа. На тај начин свако дете јавља се само као једна алка на бескрајњем ланцу, као ћелијица друштвеног организма, који се лаганим и врло разноликим путевима развија до строго одвојене, самосвесне индивидуе. Но чак и највећој мери свога цветања (развића) и индивидуалности, човек и даље не престаје бити (остаје) као прост беочуг (алка) у општем ланцу, свим својим бићем закључаним у оквир друштвенести. Његово мишљење и осећање показује се као одсјај средине која га одржава. Следствено — закључује Бергеман — без односа према друштву, човек не може имати никакве вредности. Чак угледне личности, па и ђенији, потчињени су закону социјалне условљености.

Такве су полазне идеје сувремене социјалне педагогије. Према њима заводе се и васпитне задаће, или циљеви: сви они морају имати строго социјални карактер. Шта то значи» То значи: да васпитање младих покољења мора бити средство за одржање и усавршавање рода, за потпомагање човечанске цивилизације и културе. По Унољду и Бергеману, у основу науке о васпитању морају ући природне науке, а нарочито биологија. Крајњи циљеви човекова бића, смисао живота, морају се црпсти из биологије. Дакле, човека треба проучавати са целим осталим органским светом, и тада ће се видети да је он потчињен свеопштим задаћама и унутрашњим законима живота природе, којој први закон и најопштији циљ гласе: одржавање и усавршавање појединих бића у