Učitelj

846

наука, која нам је дала сву ту нечувену технику, свела је наше интимно, унутрашње, /а на не, учинивши га искључиво продуктом једне спољне биолошке и социјалне конјектуре (свезе). Роб околности — такав је сувремени човек, и у животу и у теорији, на практичном послу и пред судом науке. Правилна природно научна система природе улази и у нежну област духа, изгонећи отуда свемогуће метафизичке визије, преиначујући је потпуно у такав. условљени и свуда измерени механизам, у каквом нам се јавља и сва природа око нас. Све као да се здоговорило да напада на ч0векову индивидуалност у њеној основној суштини, да би је смакли с лица земље; или у најмањој мери, да би је отерали у најдаљи и најтамнији угао живота жалоснога и немоћнога растиња. Спољни свет, наследност, друштвени дух итд. све су то непријатељи човекови у суштини његовој, не признавајући му права на његов самостални живот, на слободу и самоопредељеност; а машинска култура и социјалистичко друштвено газдинство, као огромни пауци систематички исисавају из човека све његове боље душевне моћи, претварајући га у аутомат и дрвену лутку. М, у таком тешком и угњетеном положају налазе се многи милиони људи, већ умртвљених или који се још налазе у процесу постепеног умртвљавања. Могло би се рећи — вели даље Кестнер — против таког умртвљавајућег и бедног процеса мора, пре свега, да устане сувремена педагогија. Ко ће други, ако не она, бити на стражи тако нежног психолошког пупољка, каквим се јавља човекова индивидуалност» Ко треба, ако не она, енергично да настојава на самозадовољном значају човекове личности, на њеној аутономности и самоопредељењу. У ствари ми опажамо нешто сасвим супротно. Последњих година уздигао се читав ред угледних педагога, који су поставили себи за задатак: социјализацију васпштања. Њихов. је програм — социјална ,педагогија. Њихова лозинка — потпуна потчињеност личности према друштву. Приближујућн се потпуно ка сувременој социјалистичкој и природно-научној школи, ови социјал-педагози одричу личности слободно, самоциљно егзистирање (ради самог себе). Човек, као засебно биће, није ништа друго, до створење наше фантазије, прости продукт апстрактне мисли, слично физичким атомима. Социјал-педагог Наторп подржава ову тезу дедуктивним закључцима. Егзистирање самосталне личности обично гледају у самосвести. Најкарактернијом цртом ове самосвести показује се противстављање својега ја спољашњем свету, туђем сазнању свести, с којим се ово ја не може никад спојити. Но баш

«