Učitelj

264 У Чик ЈБ

и са својим особеним становиштем, не замењујући поменуте научне дисциплине, већ их само допуњавајући. У области политичке економије она не изучава облике економских односа, већ живе агенте економског живота; не размену, већ размењиваче ; не зараду, већ оне који примају ту плату; не производњу и потрошњу, већ произвођаче и потрошаче, са свима њиховим професионалним навикама, наравима, укусима, страстима — у оном облику, у коме се они јављају при узајамном дотицању тих двеју група. У области политике, социјална психологија не интересује се облицима политичког живота, већ живим људима, који у њем узимају удела, њиховим страстима, жељама, идеалима, њиховим народним и разним психичким особеностима. У области криминалистике њу не интересују преступи, већ преступници, њихова психологија. У области грађанских правних одношаја, она се ставља на то гледиште, да закон не истиче из главе законодавца, у пуној опреми авторитета и независно од утицаја социјалне средине већ се јавља као покушај остварења идеје једнакости и правице у оном смислу, у каком се ове последње схватају у дано време целим колективом — као резултат унутрашње борбе традиционалних и нововремених идеја, осећања и потреба.

То исто гледиште у области морала, религије, естетике, педагогике, а тако исто у практичним питањима друштвеног живота (друштвено доброчинетво, старање о душевним болесницима) итд. даје социјалној психологији могућност, да осветли колек· тивни живот са такве стране, која се досад није узимала у вид на штету стварних потреба живих људи.

И тако, у колико се тиче човечје радљивости — нормалне, патолошке или преступне — као циљ социјалне психологије јавља се изучавање сложеног узајамног утицања индивидуалних сила и средине; као метод — психолошко посматрање; као градиво — социјални живот у свима својим разноврсним изјавама. Одатле следује, да су за обраду ове науке неопходно потребни сједињени напори историка, политичара, економиста, правника, моралиста, лекара, педагога итд. С друго. стране јасно је, да резултати ове науке морају бити својина свих оних људи, који играју ма какву улогу у друштвеном животу; о овим резултатима морају водити рачуна подједнако сви практични радници у области политике, економије, правосуђа, чувања јавнога здравља, васпитања итд. Узмимо ради примера педагошку радљивост. У нижим, средњим