Učitelj

292 УЧИТЕЉ

сада био зависан само од попечитеља и са њим је све радио. Као најлепши доказ овога плоднога рада јесте прво „Наставленије учитељима правителствени и обшчествени школа у Књажеству Србији“ од 11. августа 1838, које је његово дело, изашло под потписом првог попечитеља просвешченија Стевана Стевановића. Од тога времена па даље попечитељство је постављало учитеље, али опет по предлогу директоровом, јер је он био једини (док је био сам на томе положају) најпозванији за оцену способности појединих кандидата. Али осим попечитељства као званичне установе, која се по уредби морала бринути о просвети у земљи, не мали је утицај имала и црква. Поглавар тад. цркве, митрополит често је, има доказа, управо захтевао постављење појединих свршених богослова, па се и о плати њиховој бринуо. Има случајева да, је тај утицај вршен и од стране протојереја, да су и они често били и сувише много заузети за основну школу, што је, неретко, било и корисно, кад се има на уму општа просвећеност околине, у којој су се они налазили. Кад су 1840. септ. месеца учитељи престали примати плату од правитељства, и прешли на издржавање општина, попечитељство је и даље задржало право да о основним школама води бригу. И ако учитеље није плаћало ипак их је само оно могло постављати. Тада можда због већег броја. лица за учитеље, јавља се и нека врста конкурса. Поједине су општине приликом упражњивања учитељских места, у својим школама тражиле преко магистрата или исправничества, од попечитељства, да им пошље учитеље. Дознавши за ово више приватним путем учитељи су попечитељсву подносили молбе тражећи та упражњена места. Трагова овога конкурса налазимо још и у 1834. за јагодин. школу. Од 1843. већ постоји закон о постављању учитеља; тад су престале све уредбе што су се на то односиле.

Занимљиво је знати какви су односи били између учитеља, и општине пре 1885. и после 1840. године, дакле у времену кад их је плаћала општина. У првоме периоду, до почетка 1835., учитељи су, према ономе што смо раније рекли, били приватни; школа је такође била приватна установа, о којој се правитељство бринуло само толико што је на захтев грађана, из појединих места, слало учитеље напомињући не ретко понешто и о плати коју треба да имају. Грађани су се, осећајући потребу да своју децу колико толико науче и васпитају, договорно обраћали примир. суду, који је учитеља преко исправничества, као више власти,