Učitelj

ПОТРЕБНЕ И НЕПОТРЕБНЕ НАУКЕ 828

последице, које из тога истичу, — све се то рађа у великој мери насилним и рентабилним начинима образовања. И стога, за то, да би образовање било плодоносно, т. ј. да би потпомагало кретање човечанства ка све већем и већем благу, потребно је да образовање буде слободно. А за то, да образовање, — будући слободно како за оне, који обучавају, тако и за оне, који се уче, — не буде гомила произвољно, како било изабраних, непотребних, у неподесно време саопштаваних, па чак и штетних знања, — потребно је да наставници, као и ученици, имају и једнима и другима општу, заједничку основу, помоћу које би се бирала знања, најпотребнија разумном животу људском; и, овим тога, потребно је, да се ти предмети изучавају и предају у размерама, које одговарају важности тих предмета. А та је основа од увек била и не може ни бити шта друго, чо — схватање смисла и циља човечанског живота, које схватање подједнако слободно признају сви људи друштва, како они што се-уче, тако и они што обучавају. То је схватање — религија.! :

5 У Толстојевом „Кругу читања“, великој философско - моралној читанци, у одељцима, где се говори о суштини и великом значају религије, наилазимо на ове мисли о том предмету : Једно између најгрубљих сујеверја јесте сујеверје научних људи, да човек може живети без вере. 1. Толстој. Х Свагда, у све векове, људи су жудели да знају или да имају ма какав појам о почетку и крајњем циљу свог земаљског живљења, и религија се јављала, да их научи и да им да општи принцип, који руководи човечанством, и да освешта ову свезу, која сједињује све људе, као браћу, која имају један заједнички извор и постанак, један заједнички задатак живота и један општи крајњи циљ. Јосиф Мадзинт. Х Не сачињава религију садржина извесних учења као божанских откровења (јер то се назива теологијом, богослозљем), него њу сачињава садржина сеио

наши обвеза уопште, као Божјих заповести. Калмла. ж Из оне формуле, коју људи називају религијом, проистичу њихова правила васпатавања, њихова политика, социјална економија и уметност — Јосиф Мадзини. Прим. прев.

22: