Učitelj

406 УЧИ ТЕ ЈБ

мене у мају, кад планине замиришу, кад мајско сунце обасја оне брегове и кад са њих посматрам у даљини плодне долине. Трава. се зелени, небо плави, ваздух мирише, а сунце греје благим зраком. Постајем помало песник за свој рачун. Ја сам ти лети и сточар и баштован. Увек храним по двоје троје свиња, патим пилеж, не купујем од намирница ништа. Затим и одгајим све што ми за живот треба. Кувам и оним мојим служитељима и патлиџан, а остављам и боранију за зиму.

— Мој самачки живот уредио сам и тако да ми је све време испуњено радом. Дању сам у школи и земљорадничкој задрузи, у башти и око домазлука; у вече читам и пишем. Дању ми је једини одмор по ручку. Кад ручам легнем на креветац и отепавам једно по сата као заклан. Ништа ме тада пробудити не може. Ларма дечија, то ми је као нека пријатна музика, која уморне живце успављује. Али у томе најдубљем сну једино ме плач дечији пробудити може. Пре ће ме он пробудити но пушка да пукне. Ово је слично звуку звона на галијама, које својим магичним гласом из најдубљег сна буди уморне матрозе на смену. То ми је прешло у крв, бојим се побиће се. Овај беспрекидни жубор дечији и ларма, која. се никако не прекида, јер деца не иду кући, ствара код многих учитеља једну врсту нервозе — сталне узнемирености; јер ни кад седне да руча није спокојан да се деца, остављена сама себи, неће побити и нагрдити. Али моји су живци то огуглали, па ми је глуво све кад деце нема....

Пошто искаписмо још по једну Вуле настави своји умореним гласом: -

— У селу кажу да има учитељ да савлађује 300 чуда: ту ти је, поред рада у школи, школска администрација, школски рачуни, вечита борба са општином за набавке, утицање на непросвећену средину у којој си, физичке тешкоће нарочито зими за добијање лекарске помоћи, одлазак у варош по ужасним путовима и т. д. Па ипак, поред свију послова и тешкоћа учитељ сеоски и да је највреднији кат-кад пати од досаде. Спопадне га чамотиња, она тешка сеоска чама, кад не знаш шта ћеш с вре-. меном, кад ти иза непроспаване ноћи долази суморан монотон дан у коме нема ничега новог ни интересантног, кад си жељан друштва, које би те могло разумети и које би одговорило твоме друштвеном расположењу. Место тога, кроз замагљено стакло на прозору, видим мутан новембарски дан и каљаве сеоске друме, киша досадно сипи, блато да се маћи из школе не можеш, шуме и поља увијена у густу маглу, а сеоске кућице раштркане по даљини не дају знака живога — свуда видиш мртвило. Осећаш се сам, усамљен слабачак. Нека сета обузима ми душу. Осврнем се по себи. — самоћа, и ту. Рледам о зиду моју двоцевку и револвер — то ми изгледају као најпоузданији другари у оној самоћи. Има моменатају животу кад само јака реч пријатеља спасава душу од очајања, а те речи овде нема. У таким приликама или се душа прекали огњем искушења, борбе и патње, или, ако је човек слабији, изгуби се, И