Učitelj

558 Учитељ

пињање коже њихове — но они су иту велики иту су они богови. Ледене тамнице не гасе у њиховим грудима жар љубави и вере да ће човек животиња, бити макар кад побеђен; вешала не затварају дубоки поглед удружен с осмехом при опажају по-_ јаве да борци пали за идеју побеђују у чему лежи залога боље будућности; примајући гвоздене ланце на руке своје, којима грлечовечанство и ноге своје, којима уравњују пут живота потомака, својих —- они се великодушно смеју друштву животиња, што тиме мисли да окује дух њихов, да спречи друштвени прогрес...

Доста је у томе правцу. Треба само рећи да је успех мрака и нискости особина човека и друштва животиње и цивилизација људска још није успела да промени описни ток ствари. Тај факат нагони човека да се мири с прошлошћу али да се бори и протествује против њега у садашњости... Али шта је оно с чиме се човек не може никако помирити % То је грозна истина да школа и литература данашња не обраћују довољно пажње на ове људе богове... Поникле на интересу оних факата против којих су се ови људи целога века борили и литература и школа не дижу ове великане рода људскога на пједестал човечанства одакле ће светлити раду људскоме. На место њихово оне нам износе цареве, краљеве, царице, краљице, микаде, султане, епископе, чланове синода — дакле, на место дивних примера великодушности, уз. вишености, величине оне нам пружају примере мржње, злобе, пакости, варварства, мрака. Па и Христос би можда био избрисан из школских књига само да његова величина није упрегнута у кола интереса моћних !

Тако је свуда тако је и код нас. И наши писци, песници не могу да се отргну од тешког притиска традиција. А и ако биг Та готово сваки од њих може рећи са Иговим Гренгоаром „Ступио сам у војску, али нисам био довољно храбар. Ступио сам у калуђере, али нисам био довољно побожан. А после не могу ни да пијем добро. У очајању погодим се за столарскога шегрта, али нисам био довољно снажан. Имао сам велике наклоности да, будем учитељ; истина нисам знао читати, али то не чини ништа. После извеснога. времена увидим да ми за свашта не достаје по нешто; и видећи да нисам ни за шта, одем у песнике и стихотворце. То је занимање, које човек увек може имат., кад је без посла, и то је боље него красти, што ми световаху неки моји пријатељи војници.“ Књижевност у опште можда има изузетака, од овога али дечја књижевност наша — она је без изузетака,