Učitelj

Ме РАСК 707

опажали, сасвим смо губили из вида и тако важну подробност његова живота. Како се он уошште понаша према женскињу, како он за себе решава то битно питање; Пре нас то никако није интересовало; могућно је да нисмо могли замислити, да човек, који по сваком времену иде у каљачама и спава под застором, може (некога) волети.

— Он је већ одавна прешао четрдесет, а њој је тридесет... — објасни своју мисао директорка. — Мени се чвни да би она пошла за њега. |

Шта се све не чини код нас у унутрашњости од дуга вре-. мена, колико непотребних ствари, будалаштина ! И то је стога што се никако и не ради оно, што је потребно. Но, ето, шта нам је сад наједаред требало да женимо тога Бјељикова, кога човек 'так није могао ни замислити ожењеним% Директорка, инспекторка и све наше гимназијске даме оживеше, чак се пролепшаше, као да су наједаред угледале свој животни циљ. Директорка узима. у позоришту ложу, гледамо — у њеној ложи седи Варињка са, таком неком лепезом, вија, се, срећна, а до ње Бјељиков, мајушан, згрчен, као да га је неко клештема из куће извукао. Ја приређујем вечерње посело, а даме захтевају, да неизоставно позовем и Бјељикова, и Варињку. Једном речи, машина поче да ради. Показа. се да Варињка није била с раскида да се уда. Код брата. јој баш није било најпријатније живети; њих двоје ништа друго нису ни радили, но се по читаве дане препирали и грдили. Ево вам једвог призора: иде Ковољенко улицом, висока, здрава момчина, са везеном кошуљом, бич косе пао му испод капе на чело; у једној руци дењак књига, у другој дебела, чворновита палица да њим иде сестра, такође с књигама.

— Ама ти то, Михајлик, ниси читао! — препире се она гласно. — Кажем ти, кунем ти се, ти то никако ниси читао!

— А ја теби кажем, да сам читао! — виче Коваљенко, клопарајући палицом по тротоару.

— Ах, Боже мој, Минчик! Та што се љутиш, наш је разговор чисто начелан.

— А ја теби кажем да сам читао! — виче још јаче Коваљенко. А код куће, кад дође ко стран, опет распра и свађа. Такав. је живот Вавињки сигурно, био досадио, хтело јој се да савије своје гњевдо, а после и године су ту, ту се већ нема кад бирати, пошла би ма за кога, — ма за професора грчког језика. А после и то, већини је ваших госпођица само стало да се удаду, па ма за кога. Како било, да било, тек Варињка поче указивати нашем. Бјељкову очигледну пажњу.

А Бјељков% Он је и код Коваљенка одлазио исто, као код. нас. Дође тек, седне и ћути. Он ћути, а Барињка му пева. „Вијут витри“ или гледа на њ замишљено својим тамним очима, или се тек наједаред почне смејати:

— Ха-ха-ха!