Učitelj

678 угти ТЕ Љ

и најпосле дуже, пискаве сугласнике; а за пример наводи, како беба проговара: а, а, а, онда : та—та, ма—ма, да—-да, па—па, га— га, Сем тога г. Вујанац тврди, да су пискави гласови згоднији за гласовно срицање али не и за читање речи одмах; и да ја нисам учи- · нио напредак, што сам пискаве гласове узео у почетку буквара. Он се боји да буде шчитавање: со...0 или с—0 или сђо.

Да је г. Вујанац прочитао пажљивије моје Упуство за фонетички буквар не би чинио оваке грешке или би моје наводе побијао са доказима.

Погрешан је захтев да се најпре науче самогласници, јер се они нагомилавају а не могу се спојити, па да означе какву ствар, име или радњу за које би се преставе везале. Тим поступком слабију децу, која тешко памте слова, доводимо у забуну и непотребно их преоптерећивамо. Још је погрешнији захтев, да деца шчитавају кратке сугласнике у почетку, јер ни сам г. Вујанац није у стању да шчита: га, по, да, ма и та, већ може само да прочита као целину. За то његов доказ, да беба говори: га—га, па—па, ма—ма отпада, јер беба не ишчитава. Кад ми нисмо у стању да кратке сугласнике шчитамо са самогласником, како смемо то од деце тражити. То је први очигледан доказ, којим се побија „мишљење г. Вујанца. А други је много важнији од тога овај: Дете, ' кад шчитава реч: по, до, да, ма, го, погледа најпре прво слово г и надражај његов изазове своју преставу у свест и одмах дете изговори глас 2, а у том истом моменту требало би да надражај другога слова о изазове своју преставу у свест и да дете изговори заједно оба гласа (реч) го. Али то не иде таком брзином, ма да деца најбоље знају слова; јер треба времена док друга престава потисне прву у свести, и за то деца најпре прочитају г па онда о и по навици (синтези) поправе се и кажу го. Кратки сугласници не могу се у почетку буквара шчитавати на други начин већ срицањем. ИМ за то сам им ја у мом буквару дао места у другој (половини, кад су деца већ вешта у читању и кад се деци обнављају преставе самогласника већом брзином и онда су "у стању на први поглед да прочитају: го, до, по ит.д.

Кратке сугласнике: п, т, г, К, ит. д., ако се правилно изговоре, не чују деца ни у трећој клупи а камо ли у последњој, јер је дечји слух у почетку неразвијен. Ти сугласници изазивају слаб надражај тако, да га дечја душа не осећа да постоји. Док на против пискави сугласници могу се правилно, јаче и дуже изговорити, дају јак надражај и деца их весело подражавају, те због