Učitelj

ЛОмОС ТА К 05

ницама, — ах, да како не дозна за то власт, — и кад би се из другог разреда истерао Петров, а из четвртог — Јегоров, било би врло добро. Па шта мислитег Својим уздисањем, кукањем, својим — тамним наочарима на бледом, мајушном лику, — знате'л, мајушном лицу, као у тркунице, — он нас је све давио, и ми смо попуштили: Смањивали смо Петрову и Јегорову оцену из владања, стављали смо их у затвор и на крају крајева бисмо истерали из школе и Петрова, и Јегорова.

Имао је чудан обичај да нам долази у станове. Дође код неког од нас седне и ћути, и као да нешто осматра. Прооеди тако, ћутећки, сат, два, па оде. То се код њега звало „подржавати добре односе са колегама“ а, видело се, да му је тешко било, да нам долази и код нас седи, и долазио нам је само стога, што је то сматрао за своју другарску обвезу. Ми смо га се, професори бојали. Чак га се и директор бојао. И види те, молим вас, наши су наставници свет, који воли и уме да мисли, људи веома на свом месту, васпитани на делима Тургењева и Шчедрина, међу тим тај човечуљак, који је увек ишао у каљачама и са амрелом, држао је у рукама сву гимназију, читавих петнаест година. Та какву гимназију! Целу варош! Наше даме нису суботом приређивале дилетанске преставе; и попови се бојали да пред њим једу мрсно и да се картају. Под утицајем таких људи, као Бјељиков, за последњих десет, петнаест година у нашој су се вароши почели бојати свега. Боје се гласно говорити, слати писма, упознавати се, читати књиге, боје се помагати сиротињу, учити неписмене читати... с

Иван Ивановић, желећи нешто да каже, накашља се, во најпре припали лулу, погледа на месец и тек тада рече отежући:

— Да. Мисаони људи, људи на свом месту, питају и Шчедрина и Тургењева, разне тамо Беклове и остало, а ето подчинили се, трпили,.. То је баш оно...

— Бјељиков је живео у истој кући, где и ја, — настављаше Буркин: — у истом спрату, станови су нам били један према другом, често смо се виђали, и ја сам знао његов домаћи живот, И код куће то исто: Шлафрок, ноћна капа, капци на, прозорима, резе, читав низ свакојаких забрана, ограничења, и — „ах, само да се што не деси!“ Посна јела шкоде, а мрсно се не сме, јер може неко рећи, да Бјељиков не поштује пост, и он јеђаше смуђа на — маслу, — јело. које, истина, није посно, али се не може рећи ни да је мрсно. Женске послуге није држао из бојазни, да се о њему не мисли рђаво, него је држао кувара Атанасија, старца од једно ше. здесет година, слабо кад трезног и шашавог, који је некад био посилни и знао је некако кувати. Тај је Атанасије стајао обично код врата, скрстивши руке, и увек би мрмљао једно те једно, са дубоким уздахом :

— Много их се већ накотило!

Спаваћа соба Бјељиковљева беше мала, као фајока, кревет