Učitelj

ФЕНЛОЦ . 144

нису скрушени... Овето Писмо је мач са два сечива; оно расипа, светлост али и таму:

„О књиго неприступна поносу мудраца овога века! Ја видим хришћане који, као јевреји,.. читају вам увек са тамом у срцу. Они непрестано говоре: СОвето Писмо! Овето Писмо! Свето Писмо! као што су јевреји говорили: храм! храм! храм! Али дух Оветога Писма, који једном може оживети, и који је обречен само телу цркве, напустио их је кад су они њега напустили, и слово их убија,“

И Фенлон наставља, причајући о отпорима лепе хугеноткиње и као гледајући је поново пред собом: „Ви сте слушали, не да бисте испитивали, него да би сте одговорили. Немарно ћутање, или презрив осмех, или фини одговор одбијао је равлоге чију снагу ви још нисте осећали.“ Са упорношћу и стрпљењем он улива у њену душу, кап по кап, скромност, скрушеност и љубав: потребно је једно велико узбуђење које ће доћи само од себе и у које ће се душа слити и изгубити... Ето како је Фенлон вршио своју улогу са колико нежности и љубави, и са колико је познавања људске душе умео да савлада поносито јогунство тих младих жена.

Долази ревокација нантског едикта 1685. По целој земљи војска и католички мисионари „преобраћају“ протестанте: Бурдалу је у Монпелјеу, Флешје у Бретањи, Фенлон — у Онису и Сентонту; мисионарство је у целом Паризу у великој моди. Фенлон почиње у Марепу, и једно његово писмо Госпођи од Бовилјеа сведочи о великом успеху: он је, без сумње, умео наћи дирљиве акценте... Али већ после три недеље снови се разбијају и он с разочарањем пише како је нашао у свима духовима „једну неочекивану приврженост ка јереси“. И протестанти, који иначе нису били ни мало херојског духа, збиља су попуштали само из страха: у ствари, они нису били ни најмање расположени за „преобраћање“. Фенлон је то брзо видео, као и све остало зло: издржавање војске је упропашћавало народ, трговина је била укочена, богаташи беже ив земље. И, поред свег разочарења, он је ипак чинио све што је могао, не устручавајући се при том да своје свештеничке скрупуле често жртвује дипломатским и реалнијим средствима. Једно његово писмо Сењелеју:

„Док ми употребљавамо благост и милосрђе у поучавању, важно је, ако се не варам, да је људи од ауторитета додржавају; да би народи боље осетили срећу благог поучавања (Разумз са да све то треба да буде иницијативом власти и „без знања“ мисионара!)... једна посета коју ми је он (интендат Арнул) учинио у Марепу створила је чуда; он је најзад повукао за собом и најупорније духове. Од таога времена, нашли смо људе много марљивије и много «рошкије“.

Затим предлаже растурање лажних протестантских брошура и саветује Сењелеју забрањивање новопреобраћеним да походе затворенике; организује скупове на којима је и протестантима дата реч. На једном од тих скупова, како је неки протестант, кога, Фенлон назива лудаком, „хтео слободно да говори — натерали су

108