Učitelj

| __ЛИсСТтАК_

ТРИ ДАНА У МОРАВСКОЈ.

(Наставак)

Пројездивши монотону равницу сремску, брзо стигосмо до окомака наше лепе Фрушке Горе, окићене шумом, воћњацима, виноградима и убавим селима. Минусмо Карловце и Петроварадин, па, преко дугог моста на Дунаву, стигосмо у Нови-Сад, некадашњу нашу Атину, која данас, прец навалом маџарске превласти, све више губи српско обележје. Влак је јурио даље преко питоме и равне Бачке, а наше срце куцало је ипак притајеним задовољством, што се налази још у нашем народном елементу. Ну, ето нам брзо Сомбора и Суботице, а за овим великим градовима убрзо се не чује српски говор и српско име. И сама природа се мења. Широка и родна бачка равница, као непрегледно море, претвара, се све више у маџарску пусту, неродну земљу, чију површину песак покрива а баруштине свежину дају.

Нисмо имали шта да гледамо, те зато запалисмо цигарете и потовусмо у размишљање. Мноме овладаше суморне мисли. Осетих се усамљен у овом туђинском мору, које прети потом и Орпству и Словенству. Али се убрзао прибрах. Сетих се циља нашем путовању. Савнање да иза овог туђинског мора живе опет наша словенска браћа, која се јуначки Соре против туђе културе, окрепи ме и ули наду, да и ми на југу нисмо усамљени, и да, у борби против туђинштине имамо браћу на северу, која нам радо пружају братску руку, и да ћемо, ако будемо вредни и паметни лако пребродити све опасности и стићи у пристаниште словенске културне заједнице и одолети заједничким непријатељима.

И ако лагано, ипак свест о заједничком културном словенском раду напредује. То нам доказују словенски конгреси у Прагу и Софији. А мени, као учитељу, највише наде даје ошште словенска учитељска организација, која има тек да се оствари, а чији је почетак учињен установом Савеза Словенскиг Училељсњиг друпмлиава у Аустрији.

Нека. ми опросте читаоци, што ћу се овде позабавити малом