Učitelj

иста 954.

прати судове). Затим смо сели за сто и прихватили се хлеба с маслом, пекмеза и меда. Са пуним чашама вина пожелисмо добро здравље и срећу домаћину и његовој породици, на што нам је следовао одговор од стране домаћице (није учитељица) која је пожелела да се Словени често састају и да се сложе против непријатеља! Благо народу, чије су жене овакви родољуби !...

Из учитељева стана одемо у једну кућу имућног сељака да разгледамо газдинство. И ако је домаћин био на раду у пољу, ми смо разгледали стоку, штале, свињац, ђубриште и пољопривредне справе, што је све било уређено много боље но код нас у Орбији. При поласку, на капији прикуцасмо хартију, на коју отависмо наша имена, да домаћин зна какве је госте имао.

Из Добротица пођемо пешке преко поља, у оближње село Јанковице. Водио нас је колега М. Хајни, који је у томе месту учитељ. Хитали смо што брже, да не би за воз задоцнили. Ушав у село, сусретнемо председника општине Јосифа Солажика, који је пошао амо у поље. Поздрависмо се с њиме и он нам пожели добар провод, па оде својим послом. Школа у Јанковицама је боља зграда од оне у Добротицу, али је унутрашње уређење било исто. Нисмо се задржали више од три четврти часа. Почашћени и лепо дочекани од гђе Хајни и њеног свекра похитасмо натраг на жељезничку станицу у Добротице. Морали смо журити, јер је жељезнички сигнал већ јављао долазак воза. Наша журба пређе у трчање. Нанизасмо се поред жељезничке пруге као ждралови, све један за другим, али је најпре стигла гђца Травничкова, а последњи наш Јовча. Влак је већ улазио у станицу, кад смо ми пристизали. Једва смо уграбили толико времена да у воз ускочимо. Да смо пет минута доцније дошли изгубили би воз и морали би дуго на други чекати. У возу смо се смејали нашем трчању.

Оба села: Добротице и Јанковице су у равници реке Мораве; том равницом смо путовали непрестано идући на север. На једној станици коју нисам запамтио, сишла је с воза наша сапутница, г-ђца Криста Травничкова и другом пругом одпутовала у Брин, оставивши нам пријатну успомену као вредна, интелигентна и весела учитељица, какве би Србија могла у већем броју зажелети. Добри наш Завада остаде у селу, обећавши да ће се опет с нама у другом месту састати, а мили наш Хајни пошао је с нама до Бистрице, и ту нас је предао г. Јос. Крумпхолцу, па се вратио коћи на преноћиште. И |

Бистрица је варош, величине нашег Омедерева. Налази се близу једног великог брда, које се зове Хостин. На овом брлу је манастир, који се из далека на све стране види. И ако је омања варош, ипак је Бистрица врло лепо уређена. У њој има јако соколско друштво и велики број есперантиста, којима су вође учи. тељи: Ј. Крумпхолц и Т. Чејка, оба, из истог места. Они издају у овом месту педагошки часопис на есперанту, и одржавају помоћу њега везу са есперантистима целога света. Одмах са же-