Učitelj

ЦРТАЊЕ КАО ОПШТЕ ВАСПИТНИ ПРЕДМЕТ 443

В. Мурзаевљ. Цртање као опште-образовни и васпитни предмет.

„Околност, што многи признају цртање као један елеменат васпитања, доказ је да се у садашње време почиње утврђивати рационалнији поглед на умну културу“. Наведени поглед таког признатог ауторитета, као што је Спенсер, сам је већ по себи довољан доказ озбиљног образовног и васпитног значаја цртања. Па ипак, ма како то изгледало чудновато, данас још непрестано морају да се доказују „старе истине“, мора још да се чека потпуно признање цртању његових припадајућих му права.

Пре него што почнемо говорити о значају цртања као школског предмета, имамо да решимо важно питање о односу цртања према уметности. Од решења тога основнога питања зависи не само општи поглед на задатке и циљеве овога предмета, него у свези с тим и сам метод предавања.

Ако се обратимо историји руске школе, видећемо, да је од тренутка увођења цртања у програме средњих школа и дуго време за тим цртање сматрано као „вештина“ и то не само као вештина, него као „пријатна вештина“. Истина то је било у оно време, кад се чак и поезија сматрала само као лимунада. Тако у правилима новоотвореног лицеја цара Александра 1, у Царском Селу 1810. године поводом цртања стоји од речи до речи ово: „у опште треба имати на уму, да овај део ни у ком случају не треба да има други вид, осим забаве и одмора“.

Дуго време се цртање налазило у положају пријатног занимања заједно с музиком и играма. Но у једно са постепеним признавањима у опште озбиљног културног значаја уметности у животу човечанства, мењао је се и поглед на цртање. Већ 1832. године у уредби о учитељима цртања читамо снисходљиво признање, да је „цртање више мање корисно за све сталеже и положаје, зато што потпомаже развитак поимања лепога, образовање укуса и усавршавања уметности. Из тога излази, да обучавању у овој вештини треба обратити нарочиту пажњу“. Ту видимо један огроман корак напред. Епитет „пријатно“ већ се не везује за вештину, њега замењује „корисност“ предмета. Но сама аргументација у корист цртања још не звучи убедљиво.

Тек 80-их година, са увођењем обавезног цртања у програме реалних школа, добија цртање више мање стално место у реду осталих школских предмета.

Данас се цртање може сматрати у теорији као опште при· знато. Педагошка литература у лицу тако видних преставника, као Амос Коменски, Џон Лок, Жан-Жак Русо, Песталоције, Спенсер и др., давно је већ израдила одређен поглед на васпитну и образовну важност цртања. И данас, наравно, нико неће рећи, да цртање не