Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 251

може бити предмет Теорије Сазнања, али не и Психологије, која о Теорији Сазнања, односно о њеним различним, противречним правцима води исто тако мало рачуна као и остале емпиријске науке. Дакле емпиријска Психологија никад и нигде не претпоставља Теорију Сазнања; она то чини, у колико то и све остале науке чине: као наука у опште, не као Психологија. Психологија, као ни остале емпиријске науке, не води бригу о томе, шта и како о њој мисли Теорија Сазнања.

Као да жели своје гледиште оправдати, износи нам г. П. одмах за тим два „принципа“: принцин апсолушног реалишеша свести и Принцип нешлузорности свести: М ови „принципи“ могу бити само принципи Философије, односно Метафизике или Теорије Сазнања (и то наравски, г. Петронијевићеве Метафизике и Теорије Сазнања). Да они не припадају у емпиршску Психологију јасно је још и отуд, што се нека примена, нека чисто психолошка, научна добит од тих принципа не види нигде ни у Психологији г. Петронијевића, што је и врло појмљиво. Што г. П. у овом метафизичком параграфу говори о „иманентним илузијама““ (то ваљда значи емпиријским >), т. ј. о илузијама у са свим другом, не метафизичком смислу, излишно је и није јасно“ Није исто тако јасно, управо много је нејасније и непојмљивије, како г. П. у овом параграфу може са свим наопачке употребљавати научне термине: субјективни идеализам („чији је најконзеквентнији преставник Кант“! |) и објективни идеализам („чији је релативно најконзеквентнији преставник међу ранијим мислиоцима Јум“ |)“ Да је Канш најконзеквентнији Преставник субјективног идеализма, тврђење је толико. погрешног да не знам, како би се могло објаснити, само знам да свему овоме и није било место у емпириској Психологији.

„Три методе психолошког испитивања: самопосматрање, ек-. сперимент и рефлексија“ постоје по г. Петронијевићу.“ Каква је

то метода рефлексија у емпириској Психологији — дакле метода која није посматрање, не почива на искуству, није емпиријска већ спекулативна, — то не знам. Знам само — и то ћемо видети —

да г. П. збиља чини од ње употребу; само ту престаје Психологија и настаје Метафизика. Дакле јасно је, да једној метафизичкој методи — а шта је друго та „рефлексија“ поред самопосматрања» — нема места у једној емпириској науци, баш и по г. Петроније-

1 Осн. еми. Пе. стр. 1

4 Дракетр. 12.

_ 3Г.П., најзад, и сам увиђа да овоме није место у емпириској Психологији и за то на „опширно излагање“ појма иманентне илузије упућујс у своје „Рппсреп дег Мејарћучк“. — 1. с. ·

10. стра У: :

5 Исту ову погрешку учинио је г. П. и у својим „Рипарјеп дег Мејарћуз к“, на коју је скренуо пажњу г. Пг. Свет. Ристић у своме чланку „Копшагег одег Коп(таф кболзсћег Серепзаћ јп Капе таТћетанзсћеп Апнпопнепр“ у: Мепеаћгазсћи ни пззепасћа еће РАаПозорће ипа Зодојовје, Нећ ТУ, 1910,, 5. 490.

6 Осн. емп. Пе., стр. 13.