Učitelj

959 УЧИТЕЉ

вићу не, који је искључује својом дефиницијом Психологије «и њеним одвајањем од Философије. Емпиријска индивидуална Психо„логија познаје у ствари само једну методу: експериментално по· сматрање.! Јер експеримент није ништа друго до вештачко посматрање и за то је свако психолошко посматрање у ствари један психолошки, „унутрашњи експерименат“ .У

Нигде, међутим, не помиње г. П. ни компаративну методу, ни методу чистог посматрања, која је могућна у Психологији Народа“ ни методу интерпретације (т. ј. тумачења туђег душевног живота по аналогији са својим), која је нужна допуна, примена, проба субјективне методе" и нарочито потребна у Психологији див„љака, лудака, деце, животиња и т. д. Ове методе г. П. нигде не помиње и ако помиње Психологију Народа, Детета, Животиња и др. у којима се оне употребљују. Ово се г. Петронијевићу мора у толико више замерити што он иначе у својој Психологији, као што ћемо видети, помиње многе потпуно безначајне ствари.

Замерке које су учињене методи самопосматрања као и раз·„логе за њу изнео је г. П. лепо и тачно по Вунту,“ кога, у осталом, и не помиње. Није нам само г. П. показао и доказао, како ће са признањем важности принципа неилузорности свести и принципа „апсолутног реалитета свести „опасност уношења мисли и слика

имагинације у посматране психичке садржаје спасти на минимум“.'

Шести 5, Метафизичке хипотезе о односу душе према шелу, је једна глава или управо један кратак преглед Историје Метафизике и као такав, наравски, нема места у емпиријској Психологији ли најмање у једној релативно малој књизи као што су г. Петро"нијевића „Основи емпиријске Психологије“. Овде нам г. 11. износи · ни више ни мање него десет различних праваца, различних одго"вора на горње питање. Какав то утисак чини на читаоца који из књиге г. Петронијевића жели да позна Психологију као емпириј"ску науку, — може се мислити. Доста је да с г. Петронијевићем поменемо имена главних преставника ових десет гледишта: Мах, "Авенаријус, Аристотело; Хобс, Холбах; Беркли, Лајбниц; Платон, "хришћанска теологија, Декарт; Спиноза, Шелинг, Фехнер,: — па ће се видети да су то имена метафизичара који (и то само неколико од њих) с модерном Психологијом имају врло мало — и то, на"равски, не преко овог питања — или ни мало везе. Кад се већ "хоће да уноси Метафизика у Психологију онда се место свих ових "многобројних праваца у данашњој Психологији говори само о мо-

1 Мапа Згипдг. ад. Рзусћ., 5. 26.

2 Пррг, о. с. 5. 43.

з Јод,, о. с., Ва. 1, 14; Мипа, Отипдаг. д. рћуз, ра "Ва Ла 5 6.

4 Мапа, Зшпаг. д. Рз., 5. 28.

3 Ерр5. 0:65. 16: .

8 уп, Боск, Ва. ПЦ, Мећодепећге, 2. Ађфенипа, 2 Аш 58 111. т Овен, емп. Пе., стр. 17.