Učitelj

ЕКСКУРЗИЈА СРПСКИХ УЧИТЕЉА У РУСИЈУ 503

Љубав према нашем узвишеном позиву и љубав према учитељској сталности, за коју смо се толико борили, нагнала ме је да изнесем ове рђаве наше стране, и ако знам, да ће многи моји дру-

гови негодовати, кад им се истина каже у очи. у

8. новембра 1911. год. Шабац,

Мих. М. Стевановић,

ЕАСКЈРЗИЈА СРПСКИХ УЧИТЕЉА У РУСИЈУ.

(СВРШЕТАК)

У. Кијево и Одеса.

После дуга и жива разговора о пријатним успоменама и братском дочеку у Москви, потражисмо наше тврде постеље жељезничке треће класе. Воз је јурио по мраку, а ми се преселисмо у царство мрака. Око 4 часа по поноћи прошле смо поред Калуге, а осванули смо 30. августа поред варошице Сикјејева, где смо пили чај. У 10,45 пре подне стигосмо у Брјанск. Варош је удаљена од жељезничке станице, а ми смо желели да је видимо, пошто се воз из Брјанска креће за Кијев тек у 3,15 часова по подне. Железницом уског колосека, након вожње од по часа, стигнемо до неког места, које још није било циљ нашем путу. Ваљало је пешке прећи један километар до реке Десне (притоке Дњепрове), сести у мали пароброд и возити се по часа, па стићи у Брјанс. Варош није велика, а личи, по нечистоћи, зградама и величини на коју од наших окружних вароши. Прошли смо главном улицом док смо нашли гостионицу, у којој смо ручали, пошто смо више од пола часа чекали док јело буде готово, јер се гостионичар нашао у чуду кад је видео ову најезду гомиле људи, која виче, ларма, заповеда, и то све на језику њему непознатом. По ручку вратимо се истим путем на главну жељезничку станицу. Воз тек што није пошао; да смо за 5 минути доцније дошли, — лепо би нам ишло. Морали би чекати на други воз. Пошто нас је један руски сликар пред вагоном сликао, уђосмо на своја места и воз се крете даље.

Од Брјанска смо даље на југ пролазили поред малих вароши и села, чија имена није није нужно ни набрајати. Ну, ваља напоменути да се предео почео све више мењати. Било је све мање