Učitelj

664 УЧИТЕЉ

марту разболела и ђаци распуштени; други причају да је болесна отишла у варош и тамо умрла... Писац је, случајем, сазнао о њој много више, а прегледајући „Просв. Гласник“ разних година сазнао о њеним премештајима и животу, из чега се види велика непоузданост усменог приповедања, по коме је она покојна! Она је била за оно доба нов, оригиналан тип у селу, отуда и њена нешто. романтична историја. Поводом њених честих премештаја, који су пре закона од 1898. год. били у обичају и пракси, писац узвикује: „О, старо доба, када су учитељи у свако доба дана и ноћи, ни криви, ни дужни, ни саслушани, на просту усмену или писмену доставу, морали паковати се и селити у други крај Србије! О доба ћефа, пакости, зависти, злобе, мржње, лудости и ината! И по киши, блату, цичи, снегу, морали сте се селити, чим се на вас наљути кмет, ћата, претседник, посланик, порезник, полицајац! Или нешто за школу тражите, или им се не дате у шаке и хоћете да сте независни, или не могу од вас да добију све што замисле у њиховој глави, ето одмах на вас мржње, освете и премештаја! Деца су учитељска у путу умирала; дугови су се правили; држава је шетње плаћала из своје касе по одређеној такси; нико није био сигуран, да прва пошта не донесе у село акт о премештају или депешу о отпусту... То је доба, када се сви учитељи и учитељице, одмах по свршеном испиту, осећали као ласте с јесени пред сеобу: само се томе надало и о томе говорило. А по доласку у ново место, једва се до зиме ђаци у школу прикупе; и ко ће ту да ради, кад не зна докле ће бити, и за кога ради: за себе или другогар А са сељацима могли су лепо живети, јер нису имали кад ни да се упознаду, а камо ли да што реформишу и раде у њиховој средини. Сељаци су их сажаљевали; мислили су да је зло само учитељима, а нису осећали зло у том, што сељакање шкоди и њиховој деци, и њима, општини. Ни државни управљачи, ни грађани, нису увиђали, да народ и школа немају користи од оних старешина и учитеља, који се само по имену памте, а нико не зна ни каква је трага оставио њихов званични, плаћени рад, а камо ли какав други“...

4. 8. Н. учитељ (1. 1Х. 1882. — 1. УП. 1884.). Описује се живот, рад и многобројни премештаји једног привременог учитеља лушалице, који је требао да доведе „у ред“ школу, после четво-

' Писац је доцније дознао, да је збиља једна учитељица девојка, нежна и слабуњава, умрла на трагичан начин, после три месеца своје службе у том месту (28.-12-1886.), и отргао њено име од заборава, нашав белешку њене емртиу „Просветном Гласнику“.