Učitelj

684 У ши ТЕ Љ

узима и сматра као тачан свој опис т. ј. анализу спољашње вољне радње на поменутом примеру. Г. П. је, у осталом, мислио да је проста и лака ствар описати један појав воље и да се теорије после могу и не слагати са фактима. Јер г. П. после изложеног описа наводи разне теорије по којима су само неки од поменутих пет чланова „неопходни саставни делови“ вољних појава. Али ниједну теорију није умео навести г. П. по којој би свих пет чланова које је он навео као фактичке саставне делове били збиља саставни делови вољног акта. Шта значи онда онај опис На то морамо одговорити г. Петронијевићу са Јапећ-ом, да није само тешко и — можемо смело додати -— немогућно објаснити природу воље, већ је чак тешко и описати један акт воље, и психолози нису ни близу сагласни у питању о томе шта карактерише појаве воље! — што и разне теорије, које г. П. помиње, довољно сведоче.

О невољним покретима који постају чисто механички по извесним законима, а из којих постају вољни, не говори г. П. нигде ништа, не помиње их у опште нигде. Отуда г. П. може рећи: „У великој већини случајева телесни покрет је чисто механички процес, који следује из унутрашње вољне радње; али, као што се види, има случајева у којима је он и непосредни продукт вољног акта у опажајима одговарајућих телесних органа“.2

Каква је разлика између телесног покрета који „следује из унутрашње вољне радње“ и онога који је њен „непосредни продукт МИ шта значи „непосредни продук»“ Независан и од преставе телесног покрета, т. ј. несвесан!2 Је ли то „слобода“ Срећом фактичко стање ствари је много простије и, следствено, јасније него г. Петронијеваћево учење о њему. Телесни покрет је, разуме се, увек чисшо механички Процес; „непосредни продукт“ воље не може се назвати ни пресшава шелесног покрета (која је „продукт“ асоцијације престава), а камо ли сам тај покрет.

О осећајима инервације, који су по многим психолозима нарочито н. пр. по Бену битни елементи у свакој вољној радњи, не говори г. П. ништа и ако говори о Беновој теорији воље. Поред Бенове поменуо је т. П. још неколико теорији воље. Све те теорије свео је г. П. по Вунту, кога не помиње, на три главне врсте: интелектуалистичку, сензуалистичку и емоционалну. Узгредно додаје г. П. и Жећеп-ову асоциационистичку теорију. Не разликујући разне облике и ступњеве, координира г. П. ове теорије без икаквог ограничења, што не би требало чинити, јер н. пр. сензуалистичка теорија има у виду, пре свега, постанак спољних телесних покрета — а не природу воље.“

1 „Ј. ез! Тоге детсПе, је пе 45 тете раз Фехрћацег Ја пашге де ]а уојоп16, та шете де гесоипа те ећ де аесмте шп асје уојопјајге, саг [е5 рзусћојоспез взоп! Јојп Фе ге Ф'асога зиг јез чјрпез аш |е сагасјензел“, — Р. Јапећ, Ггашотан зте р5усћојостаие, 1889, р. 470.

2 Осн. емп. Пе., стр. 296. 8 Бђ. стр. 295; Ебђтпоћацз, о. с. 5. 387. 4 Мапа, Отада. 4. рћ, Рз., Ва. Ш, 5. 302.