Učitelj

730 УЧИТЕЉ

огрешити душу“. Питома словенска крв у основи, меко словенско срце уопште, и ова дружба у задрузи, чинили су, да се часност, честитост и поштење можда ни у једнога народа није истицала толико по природи самој колико у нашега. Отуда је у њега највише развијено и сродство, пријатељство и гостољубље. У њега је била Грехота и марви учинити какво зло а камо ли човеку и детету. Отуда је било више нежности и према жени. Љубав матере према деци, сестре према брату уопште нигде лепше није изведена него у души народној — у песмама његовим.

Па како је тачно схватање самога морала! У народа нашега нема оне алтруистичке сентименталности, по којој човек живи и ради „за другога“. Па ни онога неискренога самопожртвовања или самопрегоревања, по којем „појединци живе за друштво“, те, по томе, да су они средство а друштво, целина, „циљ“. Него правилно налази, да је свак себи најближи, да свак мора прво за себе да се састара па после за другога, и да ће целина наша, друштво наше бити јако, богато, просвећено и срећно тек онда, ако ми сви појединце будемо јаки, просвећени, богати и срећни. Од печених цигала кућа јака, од поуздане грађе грађевина добра. Од богаља и слепаца никаква војска. Ол кржљавих, голих, лених, неумешних и непросвећених, неупитомљених и необлагорођених грађана никакав град, никаква држава. Зато, ко хоће да подиже народ, државу, целину друштвену, ваља да подиже поједине људе у њој. И народ то и чини. Он прво чини за себе и своје. Он препоручује рад, вредноћу, штедњу, Тековину, и навикава 'на то. Јер, ко нема сам, не не може дати ни другоме. И немати, здравоме је готова срамота. Зашто да нема, кад му је Бог дао руке, и кад без тога не може да живи ни он, ни неко његов, нити може другоме што помоћиг...

Народ, даље, из свог искуства препоручује, да се чини све с мером, све на време, све полако, поступно и по мало, да се држи ред, да се пази на чистоту, да се навикавамо на стрљење, да будемо смошрени, мудри, стални, истрајни, чврсте воље, добре нарави, јунаани, образни, скромни, дружевни, уљудни, умпљати, искрени, увек исшинштши, правични, поштени, мпрољубивп итд. све врлине толико потребне и за лични, индивидуални, и за друштвени или социјални живот. И народ гледа, да их одмах и изводи код порода свога. М он га овоме не учи речима само, него и делом, чинећи све то, деци за углед и тражећи и од њих да чине то исто. Пример и угледање претходне; а речи, у облику пословица или препричица, само уопштавају ово. А, обрнуто, неумереност, неуред-