Učitelj

ПРОЦЕНА МОРАЛНОГА ВАСПИТАЊА _ 729

то је неразложније, неправилније и погрешније. М, сасвим природно. Кад данас ни наука није довољни) начисто с тим, како се пород зачиње, кад се зачиње мушко а кад женско, и шта све утиче на пород да буде овакав или онакав, да личи на овога или онога и да се држи или не држи: онда није чудо, што је и народ у не вољи од вајкада прибегавао и најлуђим враџбинама, које често не само немају апсолутно никакве везе с породом и оним што хоће да се постигне, него су још штетне, шкодљиве, па и гадне а често и неморалне. То је у исто време и најбољи доказ, да мрак и јесте онде, где нема светлости, да царство глупости и предрасуда влада онде, где није знања и науке. С тога ћемо се ми узалуд и трудити, да ово искорењујемо простом осудом, него морамо ширити знање и науку, па ће га то искорењивати. Јер народ нерадо оставља проју, на коју је навикао, и онда, кад му нудимо погаче; а ако му је и не нудимо, он ће се проје држати још и више. Једини је начин дакле: пружање погаче, пружање знања и светлости, пружање онога што је боље, па ће мрака нестајати и од себе, предрасуде ће се замењивати новим расудама правилнијим и паметнијим. И одавде видимо, колико је потребно просвећивање народно у најширем смислу, а просвећивање женскиња, као садашњих и будућих мајака и домаћица, на којима стоје куће и које подижу пород, још више. ИМ колико у томе успемо, у толико ћемо успети и да у маси народа нашега погрешне појмове заменимо бољима, те отуда и погрешна поступања заменимо правилнијимм. У толико ће се онда и наш народ у истини користити науком и њеним напретцима. Износећи морални развитак или васпитање и поступање народно у њему, ми видесмо, да је моралност у народа нашега била. на високом ступњу. Живећи већином у задругама народ је наш не само економски боље стајао и боље живео, те се боље и физички развијао, него се више и учио један од другога и навикавао један на другога, на заједнички живот, на друштво, на стрпљење и компромис и на помагање и услуге другима. Једном речи, све су врлине у задрузи расле а мане се сузбијале. Тако је народ наши пре Хербарта практички био решио, да је морални развитак круна свега развијања човековога, свега васпитања или усавршавања. Није вредела ни снага, ни здравље, ни много знања, досетљивости и бистрине, ни много богаства, ако није било „светла лица међу "браћом и дружином“. И боље је било „изгубити главу него своју