Učitelj

ИМАЈУ ЛИ ЖИВОТИЊЕ ДУШУ 737

своју пилад да певају, или ће она знати и сама2 Откуд то да ластавичићи окрећу своје репиће на рупу од гнезда и избацују напоље своју поганг Откуд то да чворак у направљеној кућици за тице то понесе у кљуну кад излети» Одкуд стеница избегава да мили човеку по кожи, и кад му сиса крв не стоји на телу него на оделу, по ивици, наквешена2 По чему позна овца јагње, прасе сису» Зашто стане укочено кер — птичар кад осети дивљач» Да ли вреба, да ли се уплаши, да ли није сугестија2... Све су то ситнице без значаја, и багателе. Можда неком само интересантне, али он у томе може открити истину о памћењу, симпатији, мотиву, сну... и помоћи Психологију Животиња у којој има тако мало поузданог знања, баш услед оскудице у том посматрању и тој критичној грађи. Како то може бити поучно и на који начин, навешћу вам неколико књига од последњих што су изашле из круга душе у животиња.

У књизи о најнижим животињама — Ргојогоа — (Јиказ; Р5усћојорје дег тедтозјеп ТАеге —) наћи ћете, на основу нашег горњег тврђења, да оне немају живчане системе нити каквих год живчаних ћелица. Да су у њих покрети генерални, служе само одржању живота, немају намерне индивидуалне удесности, механички су, увек на један исти начин и корисни за организам. Оне не знају за њих, нити је то важно за њихов живот да знају. Према томе протозое немају свести. Виши ступањ од њих су сунђери — Зроп-

шае. — Ни они немају живчане системе, нити живчаних ћелћца. Дакле ни они немају свести. А и што ће им кад живе још простије од протозоа. За њима долазе — Стдана. — Овде се већ јавља

органски систем. Истина уједно, недиференцирано, али ту је ћелични облик још неодвојеног живца и мишића такозвана : епително-мишићна ћелица. То је рефлексни апарат најпростије врсте, орган за примање, спровођење и одговарање на надражај сједињен у једној ћелици. Дакле први почетак живчане системе, а уједно и први траг душевног живота уолште. Без сумње толико прост, да га можемо појмити само тако, ако се сетимо нечега сличног код нас, рецимо на готово несвесни нагон. Као што видимо ништа друго до животна појава која служи животињи за подмиривање будикакве телесне потребе, њезином самоодржању. И тако први знак душевног живота не јавља се као нешто непојмљиво, већ као члан у низу животних појава који, као и сви други, своју смерну и ограничену задаћу има да врши у целокупном организму. Нешто савршенији су од ових СТепорћога — али са још неодво-

УЧИТЕЉ 49