Učitelj

ОПШТА ПЕДАГОГИКА 529

„сматрању, и тако је оно немогуће без претходног осматрања, тако се и моторички центри образују на сензоричкима. Код малог детета ми видимо најпре разумевање говора, дакле образован сензорички центар, а тек онда учи оно и да говори. Моторички центар зависи од сензоричкога и на њему се образује. -

Какве закључке треба из тога да изведе настава читања 2

Педагогија не може образовати ни један моторички центар, а да пре тога није постављен сензорички, она не може и не сме захтевати од деце никаква изјашњења док још никакво схватање није утврђено. Само радња је врло корисна, али је могуће само тамо, где су искуства већ сабрана. Дете које долази у школу скупљало је кроз шест година звучне слике, оно разуме говор, и говори својим диалектом и начином. Ту не треба да и учитељ говори дечјим језиком. Учитељ излази деци тешко на сусрет, колико је потребно да га деца могу разумети, остајући тако увек као узор.

Затим, педагогија „не сме прерано да захтева исказивања. Свака продукција предпоставља многобројне перцепције. Најпре мора извесна слика да пређе праг. схватања, па тек по томе може бити исказана.

На исказивања (Рагзјећипсеп), на моторички центар, ми не можемо директно утицати. Ми можемо да образујемо моторички центор, само преко сензоричког. Ми можемо читати само вежбања сензоричког центра, но тим вежбањима не можемо остранити погрешке, којима је узрок у схватању т.ј. сензоричком центру. Исказивања ће бити увек погрешна, докле год буду рађана од истог севзоричког центра. Погрешке ће се одстранити једино поновним посматрањима, јачањем сензоричког центра, а никад понављањем исказивања. Исказивања су само пробни камен за учитеља, колико и каквих још перцепција треба да да помоћу посматрања.

За наставу писања излази из тога, без ичег даљег, да је једновремено учење читања и писања против природно. Метода је-

Ти „неки случајеви“ баш нам показују, да у погледу писменога говора наилази на исти однос моторичкога према сензоричкоме центру. Ми видимо да је моторички за писање нарушен, али да је сензорички, разумевање писма, сачуван. Као пример за то један случај афазије, о коме говори Мопакол на стр. 569. „Писање је тешко нарушено. Десном руком не може баш ништа да пише (и ако још може њом да једе, да закопча дугме, тве разуме се нешто потеже). Гласно читање је исто тако отежано; пацијент прочита из једног чланка из новина само с мукох поједине већином краће речи, и то парафрастички. Међутим он још донекле разуме садржину прочитанога; он може нпр. писмене заповести понекад тачно да изврши“.