Učitelj

УЧИТЕЉСКО УДРУЖЕЊЕ 911

2. Једно од најважнијих питања било је питање напретка основне наставе и њених радника као и то, да је то питање државно, а не „кастичко“, учитељско. Управа је свом снагом својом настала, да се то питање што пре реши у интересу школе, а са гледишта државно-просветних интереса и са свим је природно, да би учитељи што јачи и сигурнији са успехом били, учитеље у захтеву уједини. И после врло напорног рада управа је успела преко својих зборова и скупштине да учитеље уједини у погледима на један пројекат, а тиме је опет сузбила и оне — не похвалне шале — са учитељима, да је тешко учитеље сложити, да сваки учитељ има свој закон, да сваки хоће „војвода“ да буде, да се млађи праве паметнији, од старијих учитеља, да се старији опет брину само за себе итд. итд. Старији и млади учитељи који површно суде, могу и сад веровати, да је био мали посао, али то мишљење није исправно.

Сад даље: тај пројекат требало је спровести највишој просветној власти и представнике државе уверити, да је гледиште учитеља оправдано, да је питање основне наставе и награде њених радника државно питање, да је учитељ. школа, да се прави учитељ од 12 година школовања не може добити за 800 дин. плате итд. На томе се морало радити и пажљиво и с најјачим разлозима, јер кукњава ту не помаже и за њу се ни на једној пијаци ништа не даје, него помаже само разлог. Управа је успела и највишу просветну власт задобила за гледиште на коме је удружење стајало. Управа признаје, да није било велике муке задобити данашњег министра просвете г. Љубомира Јовановића, да гледа добро на важност основне наставе и да цени њене раднике, јер он то лепо познаје, а позната су била и његова расположења по тим питањима, још из раније, и да није било рата, наш би закон, то је сигурно, решен био још 1912. године.

После рата настале су друге прилике за све гране државног живота, па и за просвету. После великих ратова то тако и бива свуда, па и код нас. Управа удружења позвала је своју годишњу скупштину, која је свршило свој редован посао, па се по том забавила и са стањем школа и после рата. Наравно, стање је морало бити рђавије после рата као што то бива и код других народа после великих ратова. Том приликом донета је и једна резолуција о сазиву ванредне учитељске скупштине, ако се стање не би поправило. После те наше скупштине цела управа, са свима члановима из унутрашњости, посетила је г. министра просвете, а њени изасланици г. Пашића, г. министра унутрашњих дела, г. министра финансија и све вође појединих партија. И шта је било» Сви, апсолутно сви, без изузетка, одговорили су ово:

Јест ваша представка на своме месту, јест и праведна; истина је, да је то државно питање и да га треба што пре решавати, али сада држава има много тежих и хитнијих питања, да их реши и то ће морати остати за доцније. Част и велико поштовање гл. Новаковићу, Драшковићу, В. Вељковићу и Љуби Давидовићу, (г. Љуби