Učitelj

ФЕЉТОН 1051

Тада ми узеше причати о попу ствари, које ме заинтересоваше да се што пре познам са тим човеком, за кога сви причаху да је, захваљујући својој необичној бристрини и лукавству, доминирао у целоме крају, што је најинтересантније, и код народа и код власти. Из свега сазнах да је то човек, који је на генијалан начин умео и Богу кадити и ђаволу свећу палити. Био је реакционаран и демократа и са виртоузношћу, која је за чуђење, умео балансирати између власти народа и на јединствен начин извлачити користи и од једних и од других. Волели су га и једни и други. Био је потребан и једнима и другима и нигда се није могло одсудно рећи да л је уз једне или уз друге. Ако је посумњала једна страна, он је се одмах свом снагом појављивао у првим њеним редовима и налазио начина да у важном тренутку изврши дело, које други не би могао, које му је утврђивало престиж и било капитал од кога је живео док је се после сав предавао оној другој страни због које га сумњиче.

Приче о њему испунише цело вече после вечере, док уморни не потражисмо одмора. Ноћио сам ту у соби, у којој чистота и намештај беху такви — да их се не би постидела ни отменија породица у вароши.

зе

Дан ми је прошао у припремама -да живот у овој запуштеној школи учиним колико било сношљивим, да разгледам архиву, преписку о прирезу и рачунима, да позовем школски одбор и да покушам саставити план даљег рада.

Друго вече ноћио сам у школи. Не хтех ићи у село. Пон свег гостољубља свију сељака, ја бејах незадовољан. Служитеља не беше. За последњих неколико година никоме није плаћано ко је служио. Зато нико више није хтео да као школски служитељ краде своје рођене дане. Један дечак Крстин почистио је мало и опајао собе. Кад паде мрак и остах сам у празној школи, обузе ме нелагодност, од усамљености. Из шуме око школе бије мраки пустош, ветрић шуми олисталим гранама дрвета, по који славуј отпочне песму љубави. Неко време седих сам на прагу. За тим уђох у кућу и упалих свећу. Колико ли је њих пре мене, под слеменом ове старе школе, овако самовало и премишљало. Извадих из сандука — (нека ми сен Сремчева не замери) — неке бројеве „Страже“ и почех читати. Читање ме је доста успокојило и учинило да заборавим за неприлике у којима се находи школа и које

треба савладати. Отворио сам прозоре, те мирис шуме продире у 67“