Učitelj

248 Учитељ

за руком. Ну инстикат и навика нису довољни да објасне разноликост у начину поступања. Вели се да је слободна воља узрок тој разноликости. Слободна је воља међутим само једна варка: пошто човек може своју акцију да ограничи на уже кругове, па му изгледа да поступа самовољно. Како ћемо дакле добити могућност за разумевање различитих начина поступања за разликовање доброга од зла2

Ту нам могућност пружа човекова способност га развиmak. A човек се може развијати само у животној заједници. Ми говоримо до душе о развитку појединих људи, народа ио општем развитку, али се ови различити начини развијања не могу одвојити један од другога. Поједини људи и поједине жи вотне заједнице не могу да постигну исти развитак и у томе лежи разноликост у моралном понашању. Човек постаје свестан онога што сад чини; он има свест и о стањима која је раније преживео а која и сад задржавају свој утицај и чиме добијамо самосвест; али он има у вези са својом самосвешћу и свест о развитку свога сачовека, чија душевна стања и сам преживљује. Различита стања живота (развитак) остају увек у вези. Свет је база животних стања која се међусобно дају разликовати. Самосвешћу и свешћу о преживљеним стањима других људи условљена је свест о добру и злу, о више или мање развијеном животу. Уколико је више човек развијен, уколико богатије он схвата стања развитка, утолико финије разликује он добро од зла, савршено од несавршенога. Он ставља своје доживљаје у однос према другим преживелим животним стањима, својим и других људи, он се развија и тиме добија ос– новицу за своје морално поступање. Добро и зло нису продукат наше самовоље, човек који би сам за себе постојао не би их могао разликовати. Ту разлику преживљује човек само у живошној заједници, у друштву.

Оно што човек у заједници преживи долази до израза у осећању, које је нешто првобитно, нешто што није везано за свест. Свест о нашој сопственој акцији означавамо ми као вољу, а свест о деловању бића и ствари које стоје према нама као сазнање. Али ниједна од ових трију страна нашег душевног живота сама за себе не заснива морално: религиозни живот. Основицу за такав живот чини свест о сопственом развитку, о животној заједници и о општој вези, у којој живимо.