Učitelj

192 _ Учитељ

На прагу 19. века стоји јединствена особа Пестолоцијина, чије дејство далеко премаша оно, што је он сам у својим педагошким мислима могао јасно развити, као што вели Минх (Hinneberg, Die Kultur der Gegenwart I, VU, 320.) Песталоција (1746.—1827.) pamM ynpaBo OHHM идејама Кантовим — које Кант у својој Педагогији није применио. И он је донекле чедо просвећености, и њему лебди пред очима „непогрешни систем људскога образовања“, али је он свуд дубље захватао, видећи да се решење проблема не може на површини наћи, Чудноватом неком смесом инстинкта и разума он открива, да се пало ч0вечанство може спасти од пропасти само буђењем и јачањем најбољих му, правих људских снага; да му се може помоћи само ако се упути да само себи помогне, ако радом, властитим радом, само себе васпита за рад. Васпитач нека следује природи, која се подиже од битнога к мање битном: изнутра напоље, она нека нам је узор у духовном образовању. Образовање се мора дакле извести из унутарњих снага у човеку самом и не може се споља унети у њега, а право формирање заједнице полази само од тако образованих индивидуа. Човека не треба просто држави потчинити (човека подржавати) него државу тако начинити, да она буде подобна за здрав развој индивидуа (државу почовечити). Прилике чине човека, али и човек чини прилике.

Ове су идеје одушевиле пруске филозофе и државнике, и још за живота Песталоцијина, у најтежим приликама пруске, после пропасти јенске; и у њима су они видели једини спас за обнову своје земље, али су, можемо слободно рећи, Песталсоцијиним методима постигли и противно од онога, на што је Песталоција тежио, — т. ј. они нису државу почовечили него су човека подржавили. Фихте (1762.—1814.) је држао у Берлину своја чувена Предавања немачком народу (зими 1807.—8.) и његове су речи заглушивали бубњеви и толоти француских војника, који су марширали берлинским улицама. Његове су речи: „Ако хоћеш да нешто учиниш од човека, мораш више радити него га само ословљавати (говорити му); ти га мораш наченити; начинити га тако, да он ништа друго не може хтети него што ти хоћеш, да он хоће,“ — речи врло характеристичне, које нам обележавају рад његов, његових сувременика и псследника, а делима прускога народа уједно и доказују, да су