Učitelj

Дечје неваљалство 133

Г. Григорије Петров врло је згодно окарактерисао наше друштво овим примером: Када се нађе какав мртав човек негде у шуми, тада се побуни цео крај и објављује се по целој држави, да је у шуми, тамо и тамо нађен један мртав човек, а док жив човек пропада, дотле нико ни да увом макне. Такви смо ми заиста данас.

Ми имамо масу хуманитарних установа, у неким местима више него што их треба. У појединим местима налазе се по две три хуманитарне установе истога циља, али оне после одељено живе, јер то захтева нечији лични интерес и амбиције појединаца. Рад свих тих установа обично се у општем састоји у приређивању забава, па се дешава да аранжман забаве више изнесе, него што забава донесе и свршава се обично с дефицитом. Кад се томе приброји и оно, што су госпође потрошиле на нарочите тоалете и костиме за забаву, па на оне вечере за време док траје забава, а пошто траје целу ноћ то је потребно да се вечера и по двапут и по трипут, па што оде на пиће, мора човек горко да уздахне и да падне у једно очајање, јер овако нерацијоналан живот значи, да друштво живот сматра само као лично уживање и све се око тога личвог уживања окреће. Под таквим приликама заборављају се деца и деца гледајући разврат код старијих, одају се и сама на разврат у маломе жанру. Када би се све оно утрошило на

опште сврхе и у истински хуманитарне сврхе, што се фактично потроши приликом наших разних забава и кад би се сваки одвојио оно, што потроши на забави за општу ствар, кренуло би се великом брзином напред, али то би онда значило по уређењу данашњег друштва организовање личности и многих уживања. Заиста до тога би морало доћи, да се лична уживања у интересу опште ствари одбаце а за то треба имати свести а до те свести ипак се може доћи васпитањем за рад у смеру паметног и разумног живота.

Равнодушност која се огледа у речима: „А шта ме се други тиче“, страшна је такођер једна појава. Баш то и јесте, сврха живота, да нас се и други тичу и сви да нас тичу, јер смо ми сви заједно једна целина. Човек је социјално биће и као таквог га треба васпитати. Када човек рани прст на нози боли цео организам, а управо треба да боли и свака рана на друштвеном организму, па да се трудимо удруженим и социјалним енагама, да сваку такву рану лечимо и излечимо.