Učitelj

Слободни писмени састави 955

већем и тако редом. И тај страх, маскиран педагошким „наче_ лом поступности“, дуго је времена ометао напредак наставе цртања у немачким основним школама, и требало је немачким учитељима и педагозима немачки уметници да отворе очи, па да увиде истину: да и они малишани што су тек ступили у школу и којима школа целе прве године не поверава ни да једну праву црту повуку сасвим слободно, без помоћних црта _ и тачака, да ти малишани умеју да цртају и коња, и лутку, и све друго што њихово мало „ја“ у већој мери интересује. А ту су просту истину давно могли открити немачки школски људи, да су, по Баконову начелу, сами посматрали своју и другу децу, место што су се ослањали на туђа и стара укорењена мишљења.

Много теже иде са обарањем друге те заблуде која се зацарила у дидактичком свету. На основи факта, да се добрим стилом одликују само јаче школовани одрасли, давно се код школских људи укоренило мишљење, да деца основне школе, ма како правилно да су научила писати сва мала и велика слова, ма како лепо умела преписивати речи и реченице са школске табле или из књиге и писати и по диктату, ма како извежбан имала рукопис, све дотле нису у стању да писмено изложе своје мисли и осећања, док се за то не-спреме дугом системском наставом. која треба да траје годинама. И кад се има на уму да ранији дидактичари нису ни имали могућности · да се увере о дечјој стваралачкој моћи у овом правцу, пошто је деца овде не могу'ни показати пре савладане писмености, онда није чудо што је предрасуда о немоћи дечјој да се писмено изразе тако дуго држала дидактичаре у назатку. Многобројни покушаји неких немачких, реформаторски надахнутих учитеља, међутим, показали су, још на десетак година пре рата, да дете, чим научи сва слова и колико-толико савлада технику писања, уме лепо да напише шта мисли, осећа и хоће, уме, на свој детињски начин, да изрази своју унутрашњост. И кад и после објављивања тих дечјих писмених творевина, израђених потпуно самостално, без и најмање помоћи учитељеве, и после толико убедљивих расправа, монографија и предавања (Атићез, Зсћагге|тапп, Вепћа Јогдап и др.) и после ангажовања уметничких кругова за нову ствар, са идејом слободних писметих састава нису могли да се помире ни тако умни дидактичари

4“