Učitelj

Деоба Јакшића ; 497

Дмитар.

Боље тражи нека уче тебе! Гледај доле како жури Сава Ка Дунаву, који јој је глава, Тако мисо за освету страшну Сад ми пуни душу преужасну, Ум и срце заноси ми трајно, А крв телом сад разноси тајно Уверење: у свету што знамо

Места има тек за једног само, Ил' за мене —

Анђелија (ужаснута).

О, тако ти свега Дмитар. Све је доцкан: нека нема њега! Анђелија.

Ја те молим —

Дмитар (јаросно), Мољах и ја смерно. Срце ово негда беше верно, За братинску тек је љубав знало А сад доста! Зар је било малог Мољах брата и небрата хола За вранога коња и сокола, Ја — старији њега — млађег, знади! Анђелија. Мисо моја није л' туђа нади, Сетићу те да Богдан ти мили Твојој с никад не противља сили, И сад рече да од свега другог Што остаде након рата дугог Ти избираш — зар ти није давог Дмитар. Морао је — то је моје право! «Старији сам, првенство је моје А сад доста! Чуј дужности своје: