Učitelj

758 ~ Учитељ

раштајима. Покојни Миловановић родио се у Ужицу, а права и философију свршио у Београду. Био је неко време практикант у Апелацији, и искористио бављење у Београду читањем свих оних дела и прављењем извода из њих, која сеу Народној ·. Библистеци могла наћи. А имао је необично памћење. Доказ, да је као самоук научно потпуно ове језике: немачки, француски, талијански, руски и енглески, служећи се разним делима на тим језицима, чиме потсећа, као и својоњ скромношћу, скромним животом, и ношњом, на великог и благог учитеља, Доситија. Још у школи запажен је његов велики дар. Г. Мића Ивковић, наш стари ветеран прича, да су му, кад је дошао у Београд да се упише у гимназију показивали покојног Миловановића, старијег гимназисту, и за њим шапутали: „Овај зна напамеш цео Француско Српска Речник“.. И то у оно доба, када се код нас још није знала вредност страних језика... 3

Као професор покојник је, у колико сам могао сазнати

служио у Шапцу, Зајечару, Нишу и Београду. Многобројви_

његови ученици само га по добру памте. Њих је изневађивало његово очинско, пријатељско опхођење, ва супрот-маси ондашњих професора. Њих је изненађивао његов метод, без механизма, као и третирање ђака као живих бића, о чијим се особинама мора водити рачуна, И ако није био лаке руке при давању оцена, знајући да су дарови ретки, није своје ђаке кињио ни рђавим оценама. И сад ће се чути од његових ђака, како их је умео лепо увести у предмет, и како их је врло често штитио од понеког нервозног колеге, долазећи због тога с колегама и у сукоб, и избегавајући и да општи с њима, по-

_влачећи се сам у своју учионицу, а код куће у своју собицу _за рад. Разуме се, да такав један темперменат, нити је ко од

његове околине разумео, нити умео ценити. Као супруг, и као човек, веома нежан, питом, да ништа не учини, што би било противно његовој савести и његовим назорима. Он би, у том. погледу, био представник античких философа, који није био. само философ по знању туђих мисли, по оригиналности својих, већ и по своме животу и раду. Ми обилујемо људима који. лепо говоре или пишу, а супротно раде, који цене врлину, карактер и истину, а далеко су од врлине и истине, нити се труде, да свој карактер врлинама оплемене. Код њега је и у писању, и у животу и у говору, и у писмима пријатељима, и опхођењу, и у његовим многобројним делима и у понашању до последњих тренутака живота, било извесне гвоздене доследности, која га издваја не само из реда обичних људи, већ и између људи његове струке.

Зна се, н. пр. да сваки наш писац гледа, да своја дела што боље рекламира, и да што више за њих узме. Он је често говорио:

ође