Učitelj

|

686 Учитељ

бити девојчица или дечко! И тако не бринући се много O различитим ступњевима које мора имати једна потпуна на= става и који одговарају разним узрастима, Монтењ нам говори, једновремено и без поступног прелаза, о наклоностима и укусима првог детињства, о путовању, затим у једном новом испаду и изненада, о дужностима према владаоцу и држави, тојест о дужностима које оговорају само одраслим људима. Ми се неосетно враћамо предмету с параграфом који

· почиње. овако: „Нека његова савест и Његова врлина блистају

У његовом говору...“ У исто време док саветује свога ученика да пружи нови. доказ своје моћи расуђивања тиме што ће признати радо своје погрешке, у разговорима и у јавним ди«скусијама, он му препоручује још да истражује у речима које чује, чак и у највулгарнијим, у речима каквог говедара, каквог зидара, каквог пролазника, нов васпитни материјал. А после конверзације с људма, он препоручује посматрање ствари. Дух методе која се данас с мање или више права назива интуитивном методом, дух „лекција о стварима“ — већ је сав у овом Монтењовом ставу. Треба пробудити и задовољити радозналост детета; треба за њега извући лекцију, не апстрактну и готову ив књиге, већ живу и стварну из чињеница које оно посматра и које оно интерпретира. Један доста природан прелаз наводи Монтења да говори о стварима и да нам каже како их

"треба читати и проучавати. Монтењ, и ако напада на „књишко“

"образовање, не мисли да искључи књиге из васпитања. Оно против чега се он бори, то је злоупотреба књиге, то је; књига учена на изуст, књига читана без критике. Али читање с ра-

-зумевањем, које значи анализу идеја, процењивање чињеница а не просто учење речи, изгледа му као изврсна школа за

добро расуђивање и мишљење „својом главом“. Историјске студије например нису толико зажне по фактима који се уче, колико по моралној користи која се отуда извлачи, и по вежбањима у суђењу. То је увек иста мисао: ради се о том да

се створе, не учењаци, већ разборити, трезвени људи, то јест

који имају морално осећање и здраву памет у исто време.

1) Монтењ пише само за васпитање дечака: Он објашњава у једном од своих огледа (књ. И! гл. У) да „женско управљање или мистериовно дејство“, и да га треба оставити женама. „Моју је кћер (то је све што имам од деце) одгајила њена мати, на један повучен и особит начин“,

Монтењ додаје, да се не меша ни у колико у васпитању своје кћери.