Učitelj

Листак 597

Ниже ми је остао извор милог потока, а ја сам се нашао на овом брегу где је и сада месно гробље. Гледао сам како сунце залази, како се преко Мораве губи у Шумадији, а кад је овладао благи покој пошао сам доле. Сутра дан сам отпутовао. Кад сам стигао дома у Београд, донео сам поред других записа и ове стихове: 4

Моји другови.

У село сам дош'о, мило село своје,

А године тољлке међу нама стоје! Гледају ме људи, загонетно свима, Незнани су мени, непознат сам њима, Само један гласак познао сам мио: То је слађан жубор поточића био.

И уз старог знанца лагано се крећем Хвала, судбо, што си засула га цвећем! Уз поточић лако поред зелен грања Стигох изнад села, дођох до сазнања; Сада познах опет пријатељство старо, Сеоске је гробље — ту сам се одмаро..

Да — то је била похода првим школским друговима мојим

(С друговима сам вазда био у пољу, у шумици, у природи — али школа наша у целини никада није чинила таквих излета. Чудновато — а још је чуднији био узрок томе. Пре много година, говораху онда, био је, пређашњи учитељ извео све ђаке на цео дан, па су изишли и многи ђачки родитељи а испред свих господин попа. Деца су певала и скакутала, а људи су се, на свој начии уз чутуре, забављали. У неко доба удари страховита олуја с ужасним пљуском. Све наже у бежање, 3 поп, страшно покисао и споља и изнутра, наиђе на неки, од кише надошли, поток где се заглиби и изврте, тако да су га људи једва спасли и кући однели. После мало дана поп је бацио проклетство на сваког који се усуди да чини такве излете! То је било пре нашег доласка у село. Кад су то причали моме оцу, он је убедљиво рекао: „Ако је све тако, нагнаћу попа да у школи очита молитву, да метанише, анатему да скине и да децу благослови; с учитељем и децом мора ићи, али ће тога дана бити на епитимији!“ До тога није дошло,

Учитељ 5