Učitelj

10 У ње агеоњ

njima htelo. Dešavali su se na primer ovakvi slučajevi. Usred časa užurbano udju u razred dva ili tri djaka iz drugoz razređa, uhvale kape i beže kući. „Kuđa?“ upita zbunjen učitelj.

= „idemo kući“.

— „A čas? Još imamo istoriju!“.

— „Ne možemo! kažu djaci, da idemo kući!“.

— „Pa ko kaže?“

— „Djaci! Eto njih... otišli su već“ i u tren oka škola se isprazni.

Takvi slučajevi ponavljaju se 1—2 puta nedeljno. Po sebi se razume, da je ova pojava učitelju jako neprijatna, te se mora priznati. Ali Tolstoj gleda na ovo sasvim drugim očima. Baš zbog ove slobode, koju imaju djaci u školi, nastava ne samo ne gubi već je uvek u dobiti, jer. ostala 4—5 dana u nedelji intenzivnog rada dečjeg duha potpuno će nadoknaditi izgubljeni dan ili dva preko nedelje. A da nije njih učitelj pustio, sve jedno ne bi ništa dobio. Prvo zbog toga, što depresiran duh nije sposoban za učenje, a drugo što su mogli sasvim izgubiti volju za rad. I ovaj nered, ovaj tobožnji haos L. Tolstoj ceni mnogo više, nego zvaničan red u svima ostalim školama. ·U školi L. Tolstoja, baš zbog te slobođe, nije bilo lenjih djaka. U školu njih niko nije terao, oni su išli potpuno slobodno.

Medjutim oni su dolazili vrlo rado, jer je njih uvek vukla divna ličnost njihovog učitelja. Učitelj za njih nije bio suv propoveđač morala! On je bio sam moral; on je bio njihov najveći drug, deleći s njima njihove dečje radosti i nesreće. Ljubav učitelja prema njima, ljubav ne po naredjenju i uputstvu didaktike, no ljubav obična, prosta ljubav, vukla je njih u školu. A gde ima ljubavi, a ne suvoparnog predavanja o ljubavi, tu ima i uteha u radu. Primer, a ne predavanje; stvar; a ne reč! Nastava je bila pre ı po podne. Pre podne obično se predavao jezik, račun i prirodna grupa. Po podne veronatka, istorija i veštine.

Po podne su djaci dolazili u dva sata. Već se na zemlju spušta mrak. Učitelj stane usred učionice, a deca se okupe oko njega, kome i gde je najzgodnije. Ućitelj počne da priča. Uperiv u njega oči, kao kipovi, nepomično sede deca i, široko otvorivši svoje male očice, slušaju šta njima priča njihov dragi uča. Tišina — kao na grobu! Čuje se Како-тића Јен. Najzad učitelj. svrši i u učionici diže se odjedared jaka larma! Svaki hoće da